недеља, 30. мај 2010.

Nauka i svest


Naučili smo u školi kako je naš mozak neka vrsta super kompjutera sa velikim brojem neurona, koji šalju impulse prema sinapsama, obrađujući vibracijske informacije primljene od pet čula. Naše su misli lične i pretpostavlja se, kako niko drugi, osim nas, nema njima pristupa. Naše su memorije ugravirane u sive ćelije, koje konstituišu mozak. To je ono, što je većina ljudi naučila u školama i u to se još uvek danas veruje.
Nauka je prilično napredovala, od vremena prašnjavih starih i istrošenih školskih knjiga, pa se sada koristi kvantna nauka za objašnjavanje svesti.



POGLAVLJE 3



Na svom povratku sa Meseca u Apolu 14 misiji, astronaut Edgar Mitchell je buljio kroz prozor sa vrhunskim pogledom na našu plavu planetu Zemlju. U tom trenutku nešto mu se produhovljeno dogodilo. Odjednom je bio prisilno izmešten iz svoje normalne svesti i osetio je intenzivnu jednost, povezanost sa planetom Zemljom i u stvari sa celim svemirom. Nikada ranije nije imao takvo iskustvo. Njegov ego i odvojeni svet izvan njega su se spojili. Više nije mogao prepoznati razliku; on sam je postao svemir! Njegove misli su izgleda imale uticaj na spoljašnji svet, a spoljašnji je svet izgleda uticao na njegove misli. Bio je potpuno svestan činjenice, da je razdvojenost njegova ega i celog svemira prestala postojati. To je iskustvo opisao naučno David Bohm, kao trenutak kada posmatrač postane predmet posmatranja!
Mnogi su ljudi tokom svojih života izveštavali o takvom iskustvu, nazivajući ga mističnim iskustvom. U blijesku više svesti, otkrivala se viša istina, koja je dramatično menjala život osobe sa takvim iskustvom. A to je bio slučaj i sa Edgar Mitchell-om.

Nakon povratka na Zemlju, osnovao je 1973.g. ne-profitabilnu organizaciju "Institut Noetičkih Nauka- Institute of Noetic Sciences - IONS" sa ciljem proučavanja prirode ljudske svesti. (1)

Nakon što je Dekart pozvao na razdvajanje nauke i religije, svest i nauka nisu nikada bili bliski prijatelji. Nauka je jednostavno ignorisala relevantnost svesti. Nauka se smatrala objektivnim proučavanjem prirode, pa nije bilo interesa za subjektivna iskustva svesti ljudskih jedinki. Za nauku su to samo dve odvojene stvari. U svakom slučaju, kako bi nauka mogla proučavati prirodu, ako naše lično iskustvo igra značajnu ulogu u njoj?

Psihički fenomeni kao telepatija, prekognicija, van-čulna percepcija (ESP), izvan -telesno iskustvo (OBE), lucidno sanjanje i iskustvo bliske smrti (NDE), o kojima je izveštavalo, uvek iznova, toliko mnogo ljudi, jednostavno su se slali u područja mitova i parabola. Do sada, sa stanovišta nauke, od koje se očekuje proučavanje svakog aspekta naše egzistencije, to je bio vrlo nenaučni pristup! Skeptičko stajalište koje je usvojila nauka, kreiralo je tabu u zapadnom društvu, koji i danas preovladava. Ljudi koji su prošli takvo iskustvo, često se osećaju neshvaćenim odnosno neshvaćenim ozbiljno. Čak i danas, mnogi naučnici se boje, čak i razmotriti istraživanje tih fenomena, zbog straha od ugrožavanja svojih karijera, jer su neki, koji su to pokušali, bili izbačeni iz naučne zajednice.

Na sreću kvantna nauka je prisilila naućnike na promenu svojih umova u pogledu te teme, pa je nastalo pozitivnije stanovište u zadnja dve decenije. Naučni tabu je konačno slomljem, zahvaljujući i ljudima, kao što je Edgar Mitchell, a svest je postala konačno ozbiljan predmet naučnog istraživanja. U ovom poglavlju pružićemo vrlo interesantne naučne uvide u enigmu ljudske svesti.

Kvantni mozak

Možda je najteže pitanje ikada postavljeno u nauci, ono što se naziva "teškim problemom" ili "problemom povezivanja". Radi se o problemu suočeljavanja nematerijalnog sveta naših misli i osećaja sa materijalnim svetom našeg tela. Emocionalna stanja, kojima su uzrok misli i osećaji (nematerijalni svet) se direktno reflektuju u fiziologiji našeg tela (materijalni svet).

Na primer, kada se nematerijalna misao pojavi u mozgu o dizanju ruke, trenutno mozak pokreće proizvodnju neurotransmiterskih glasnika, koji se pronose nervnim sistemom. Elektronski impulsi se šalju mišićima u ruci što će konačno biti odgovor na početnu misao.

Kako je to uopšte moguće? Kako može nešto nematerijalno, kao misao imati stvarno primetno fizičko dejstvo? A to se događa stalno u našem telu!

Od kada je Dekart odlučio odvojiti telo od uma, najverovatnije nećemo dobiti odgovore iz Newton-ove fizike. Pa kako se onda može preći most između nematerijalnog sveta uma i materijalnog sveta tela? Možda možemo dobiti odgovore od kvantne fizike?

Totalitet spoljašnje realnosti, koju percipiramo mozgom dolazi od pet čula, sluh, miris, ukus, dodir i vid. Prema filozofu Immanuel Kant-u (1724. – 1804.) trebali bi razlikovati između noumenalnog (umnog, svesnog) sveta, sveta po sebi (daß Ding an sich) i fenomenskog sveta, kakvog ga percipiramo. Ono što je Kant mislio je nemogućnost direktne percepcije sveta, jer ga možemo jedino percipirati kroz svoja čula. Kakva je spoljašnjia realnost niko nezna, upravo zato što ga nikada ne možemo percipirati direktno. Može se postaviti i pitanje postoji li uopšte fizička realnost.

Kant je, međutim, verovao u stvarnost fizičke realnosti, kao izvora naših percepcija. Immanuel Kant je tvrdio, kako sve što znamo o svetu je samo interpretacija našeg mozga. Kako bi se uverili u ono što kaže Kant, pokušajte izbrojati crne točke na sledećoj slici:

Nemojte reči kako niste uspeli! Naravno niste, jer nema crnih tačaka na slici! Vaš je mozak zamislio crne tačke, koje ste videli kako skaču natrag napred!
Translacija mozga od spoljašnjih nadržaja vizuelnog cortex-a u sliku koju zadržavate u glavi podstiče kompletno od spoljašnjih mustri elektromagnetnih talasa. Možda o tome niste nikada mislili na taj način, no crvena boja ne postoji! Crvena boja je subjektivna konstrukcija onog, što je samo elektromagnetni talas sa određenom frekvencijom, amplitudom i fazom. Insekti sa samo dva tipa pigmentskih perceptora boja imaju kompletno drugačiju subjektivnu predstavu te iste boje, koju mi nazivamo crvenom, jer je ne mogu videti, pa će je percipirati kao crnu. Čak ne znamo ni kako ostatak čovečanstva percipira crvenu boju!

To je Immanuel Kant mislio rekavši, kako verovatno, ne možemo videti noumenalni svet, svet sam po sebi, jer vidimo samo svoju ličnu verziju, interpretaciju realnosti koja je tamo spolja. Svakako je ta verzija ograničena, jer percipiramo tek nekoliko procenata od celog spektra postojeće elektromagnetne energije.

Naučili smo u školi kako je naš mozak neka vrsta super kompjutera sa velikim brojem neurona, koji šalju impulse prema sinapsama, obrađujući vibracijske informacije primljene od pet čula. Naše su misli lične i pretpostavlja se, kako niko drugi, osim nas, nema njima pristupa. Naše su memorije ugravirane u sive ćelije, koje konstituišu mozak. To je ono, što je većina ljudi naučila u školama i u to se još uvek danas veruje.

Nauka je prilično napredovala, od vremena prašnjavih starih i istrošenih školskih knjiga, pa se sada koristi kvantna nauka za objašnjavanje svesti.
1920 je Wilder Pinfled je verovao kako se memorišu podaci slično kompjuteru specifične lokacije memorije. Karl Lashley je tražeći engrame (fizikalne promene u memorijskim ćelijama mozga) u eksperimentima na pacovima pronašao, kako se memorisano uopšte ne smešta na dedicirane lokacije unutar mozga. Zato što je skladište memorisanog, distribuirano po celom mozgu, a svaki deo sadrži kompletno sećanje (sve memorisano), moguće je objasniti zašto ljudi sa disfunkcionalnim područjima u mozgu ipak zadržavaju svoja sećanja.

Taj aspekt memorije mozga, 'deo sadrži celinu', podstakao je Stanford-skog neurofiziologa Karl Pribram-a, dok je učio holografiju 1960, na novo objašnjenje odlaganja(memorisanja) sećanja, verujući da mozak odlaže memorisano, kao mustru talasne interferencije, kao hologram. Hologram je trodimenzionalna slika, koja je odložena na dvo-dimenzionalnu fotografiju kao talasna mustra. Konstruiše se delenjem koherentnog laserskog zraka u dva zraka korišćenjem ogledala. Ta se dva zraka snimaju, kao mustre interferencije talasa na foto- osetljivu ploču, gde se predmet fotografiše jednim raspršenim zrakom i drugim koji dolazi izravno na ploču. Kada se gleda na normalnom dnevnom svetlu, hologram nema smilsa, sadrži samo zamućene krugove! Međutim kada se hologram prosijava laserskim zrakom, pojavljuje se tro-dimenzionalna slika originalnog predmeta, koja se može gledati iz više uglova. Tro-dimenzionalna slika izgleda kao snimani objekat, koji lebdi u vazduhu.

Danas se smatra, kako moždane memorije sadrže podatke, na isti način na koji hologram čuva sliku. Holografsko čuvanje sećanja može se objasniti i ogroman kapacitet memorije mozga, koji je reda veličine 10 biliona bitova informacija u prosečnom trajanju života. Hologramima se takođe dobro objašnjava, vrlo brzi način upravljanja pristupom i prizivanjem stvari iz ogromnog repozitorijuma informacija. U treptaju oka prepoznajemo lica nekoga, koga nismo videli godinama čak i ako je facijalni izraz osobe ostario. Holografske slike se mogu lagano uporediti i proveravati identičnost, iako one nisu potpuno iste.

Pribram je pokazao, kako se, ne samo memorijski, već i svi naši kognitivni procesi, miris, ukus, sluh i vid mogu objasniti holografskim principima. Uzmimo na primer vizualnu percepciju. Po trenutnom stanovištu nauke, slika sveta se projektuje kroz prizmu oka na platno, retinu na pozadini oka i ta se slika nekako 'digitalizuje' mozgom, koji ćuva piksele (podatke o tačkama slike).

Pribram je dokazao kako se dedukovane nervne ćelije u oku odzivaju na određene frekvencije elektromagnetnih talasa, koji udaraju u oko. Slika se smatra skupom frekvencija, a ne skupom pojedinih točaka ili piksela (pixel-a). Možemo se sada pitati, kako slika može sadržavati frekvencije? U procesu nazvanom Fourier-vim transformacijama, prostorne informacije se mogu preslikati u frekventni spektar. Jean Fourier je dokazao, kako se bilo koja vrsta talasnog oblika može konstruisati iz čistih sinusoidalnih talasa. Kada se više sinusoidalnih talasa različitih frekvencija, faza i amplituda superponira, može se konstruisati bilo koja vrsta talasnog oblika. Proces određivanja konstitutenata talasa se naziva spektralnom analizom i matematički je opisan inverznom Fourier-ovom transformacijom. Inverzna Fourier-ova transformacija se sada koristi za stvaranje originalnog talasa iz spektruma sinusiodalnih talasa. Fourier-ove transformacije se mogu primeniti i na dvo-dimenzionalnu prostornu informaciju. Ono što je pronašao Pribram, govori o tome kako cortex mozga izvodi Fourier-ove transformacije na vizualnoj slici u oku i distribuira konstituirajuće frekvencije slike preko svih neurona u mozgu. Tako se slika stvarno internalizuje i memoriše, kao mustra interferencije talasa, jednako tako, kao što hologram čuva sliku.

Originalno se sećanje može rekonstruisati iz holografske predstave inverznom Fourier-ovom transformacijom, čime se dobij slika unutar glave.

Konstruisanje slike iz spektra pojedinačnih sinusoidnih frekvencija je tehnika, koju koriste i MRI skeneri (Magnetic Resonance Imaging - Slikanje magnetskom rezonancom) u medicini. MRI skener, takođe koristi Fourier-ove transformacije za konstruisanje holografskih slika skeniiranog tela pomoću pobuđenih vodonikovih atoma u molekulima vode tela. MRI tehniku je razvio Walter Schempp, kasnije doprinevši kvantnoj teoriji mozga, tvrdnjom, kako sećanja nisu u stvari sačuvana unutar samog mozga, već u tkivu prostora, fizičkom vakumu. Mozak je jednostavno alat za čuvanje i čitanje iz fizičkog vakuma, gde se holografska sećanja u stvari ćuvaju kao talasne mustre. (2)
Kada se kombinuje holografska teorija mozga Karl Pribram-a sa teorijom David Bohm-a, po kojoj je celi svemir samo ogromni hologram, dobićemo interesantno stanovište o realnosti, nazvanom holografska paradigma. U holografskoj paradigmi, svemir se smatra samo ogromnim repozitorijumom elektromagnetskih frekvencija koje kodiraju višestruke nivoe realnosti.

Mozak korišćenjem Fourier-ove analize, dekodira jedan kanal, iz mnoštva elektromagnetskih frekvencija u svemiru, i iz njega konstruiše našu unutrašnju prezentaciju realnosti. Mozak nam je ograničen, jer može primati samo ograničeni raspon frekvencija iz spoljašnjeg sveta, pa zato prima samo ograničeni opseg realnosti. Mogli bi reći, kako se mozak podešava na jednu realnost, kao što se radio podešava na jednu stanicu.

Mislimo, kako se krećemo kroz kruti svet slika, koje percipiramo mozgom, no temeljna bi istina mogla biti, kako jednostavno dekodiramo samo jednu realnost od mnogih paralelnih svetova.

Holografska paradigma rešava mnoge misterije, uključujući i paranormalne fenomene, jer su pojedini mozgovi samo deo celine, univerzalnog mozga. Svi mozgovi u holografskoj paradigmi su beskonačno povezani, pa paranormalne informacije (telepatija) mogu lagano teči od jednog do drugog mozga.

Stuart Hameroff i Roger Penrose su doprineli kvantnoj teoriji mozga, prezentiranjem modela mozga utemeljenog na kvantnoj kompjutaciji. Oni veruju, kako naš mozak obrađuje informacije iz neurona, ne samo u klasičnim stanjima, već može isto tako koristiti i u kvantnim stanjima. Kvantna stanja unutar mozga su vrlo dugo smatrana apsolutno nemogućim, jer je mozak bio preveliki, previše vlažan i previše topao za održavanje kvatnih stanja, koja su do tada viđena samo u laboratoriji u izolovanim i kontrolisanim situacijama na subatomskom nivou. Hameroff međutim, sada veruje, kako je pronašao sastavni blok, qu-bit kvantne kompjutacije u mozgu. Identifikovao je sićušne valjke (cevi), nazvane mikrotubul-ima koje sačinjavaju cito-skelet ćelije. Citoskelet je skelet koji ćeliji daje njenu strukturu, on je skela ćelije. Osim što daju strukturu ćeliji, mikrotubule su i transportacioni cevovodi za sve vrste hemijskih spojeva koje koristi ćelija. Hameroff naglašava, da citoskeleton može imati i neuralnu funkciju, pa su možda naprednije od samih neurona. Neuralna funkcija citoskeletona može objasniti i zašto jednoćwlijski organizmi mogu izvoditi inteligentne zadatke. Iako jednoćelijski organizmi nemaju neuralne mreže, ni neurone a ni mozak, imaju neku primitivnu formu svesti, jer mogu izvoditi inteligentne zadatke kao što je plivanje, hranjenje i parenje!

Ljudi imaju mozak, koji se sastoji od neurona, međusobno povezanih dendritima i sinapsama, čineći centralni nervni sistem. Unutar nervne ćelije nalazimo citoskeleton izgrađen od mikrotubula. Same mikrotubule su izgrađene od tubulina, proteina sa heksagonalnom strukturom. Tubulin unutar mikrotubule neurona je qu-bit mozga, kako je to indentifikovao Hameroff.

Klasična interpretacija neurobiologije je počivala na koncentracijama različitih iona, koji su nosili impulse u i iz centralnog nervnog sistema, i koji su bili odgovorni za sve informacije obrađivane u nervnom sistemu kao celini.

Hameroff je međutim uočio da mikrotubule sadrže visoko koherentno svetlo (laser sličan svetlu), te kako bi to svetlo moglo igrati važnu ulogu u obradi informacija u mozgu. Fritz Popp je već otkrio kako ljudsko telo emituje biofotone. Popp je otkrio, kako bi se biofotoni mogli detektovati ne samo iz ljudskog tela, već i iz svih bioloških formi života, verujući ,kako je izvor emisije tih biofotona povezan sa DNA.
Hameroff je pronašao koherentne biofotone unutar mikrotubula u kvantnim stanjima. Drugim rečima, biofotoni su bili koherentni i kvantno isprepleteni. Mikrotubula je ispunjena sa molekulima vode, koje su visoko koherentno uređene, pa Hameroff veruje, kako ta uređena voda igra značajnu ulogu u sprovođenju biofotona kroz mikrotubule.

Kada biofotoni prolaze mikrotubulama, dolaze do sinapsi neurona te se kreću dalje do sledećeg neurona. Na taj način mogu mikrotubule delovati kao sistem žica za koherentno svetlo u mozgu, u stvari u celom telu. Implikacija toga je neograničavanje inteligencija samo na mozak, već i na sve ćelije tela, koje participiraju u istoj svesnoj svesti.

To može objasniti holističku prirodu svesti, pri čemu naše misli i osećaji deluju u jedinstvenom skladu. Zamislite šta se dešava, kada ste ludo zaljubljeni i osoba koju volite odjednom iskoči ipred vas. Celo telo i mozak će se trenutno odazvati i skladnom jedinstvu. Oči će se širiti, srce će početi brže da lupa, disaćete brže, narašće nivo adrenalina, a osetićete leptire u svom stomaku, dok će vam se kolena početi tresti i sve to istovremeno. Jedinstveni odziv tela u jednom jedinom trenutku se šalje po celom telu neuralnim Internetom 'mikrotubulnim' ožičenjem kao koherentni talas svetla, koji povezuje sve ćelije tela.

Hameroff-ov partner, matematičar Rogers Penrose je razvio novu varijantu kopenhaške interpretacije kvantne fizike, kolaps kvantnog talasa svesnim posmatranjem. Penrose predlaže objektivnu redukciju (redukcija je sinonim za 'kolaps kvantnog talasa'). Objektivna redukcija (OR) poziva kolaps kvantnog talasa bez ljudskog svesnog posmatranja, jer se ona događa, kada se dosegne 'određeni prag' onog što on naziva kvantnom gravitacijom.

Kvantna kompjutacija širom mozga, koristi mehanizam povratne veze od čulnih ulaza organizma, pa je to razlog održavanja kolapsa kvantnog stanja u mikrotubulima, nazvanog Dirigovana Objektivna Redukcija (Orch OR). Klasično stanje čulnih ulaza, diktira, upravlja kvantnom kompjutacijom pomoću petlji povratne veze.
Hameroff model kvantnog mozga traži napominjanje kako se svest, naše misli i osećaji događaju u qubit-ima unutar mikrotubula unutar neurona mozga. Drugim rečima naše su lične misli, samo kolaps univerzalnih misli.

Model kvantnog mozga, koji samom svemiru daje fundamentalna svojstva proto - svesti!
Upravo ta proto svest ili univerzalna svest (misli svih misli) kolabiraju u našu pojedinačnu svest u qubit-ima mozga. To se događa prosečno sa ritmom od 50 kolapsa u sekundi, što odgovara moždanoj talasnoj frekvenciji od 40 Hz-a. Naša svesnost unutarnjih misli i osećaja je konstruisana kao filmska sličica u pokretnom filmu sa brzinom od 40 sličica u sekundi iz univerzalne svesti.

Hameroff i Penrose ukazuju kako je njihov model Orkestrirane Objektivne Redukcije (Orch OR) kvantne obrade u umu konzistentan sa duhovnim učenjem Budizma, Hinduizma i Kabbalah, koje sve podučavaju postojanje univerzalnog uma.

Sada imamo model mozga koji tvrdi da svest nije epifenomen, rezultat aktivnosti mozga, već da se mozak mora smatrati velikom antenom ili prijemnikom univerzalne svesti, koja je sve prisutna u svemiru!

Kvantna teorija mozga ima danas mnogo oponenata i još je u povoju, no već je privukla mnogo pažnje i možda će jednog dana postati opšte prihvaćenim načinom na koji mozak funkcioniše. (3)

Ljudska namera

Dr. William Tiller je profesor na Stanford Univerzitetu i su-osnivač Instituta noetičkih nauka, kao I Akademije parapsihologije i medicine.

Veći deo svoje karijere je bio profesor na odseku 'Nauka o materijalima i inžinjerstvu' na Stanford Univerzitetu i njegovi mnogi predmeti su bili metalurgija, rast kristala, poluvodonični materijali, itd. Međutim 60-tih je počeo potpuno novu karijeru u predmetu, koji ga je uvek interesovao, proučavanju paranormalnih i neobjašnjenih područja ljudske svesti. Njegovo istraživanje je bilo usmereno na premoštavanje jaza između nauke i duhovnosti. Zato je usvojio stroge naučne protokole u svom istraživanju, kako bi mogao ozbiljno privući pažnju drugih naučnika.
Postao je zainteresovan za proučavanje istančanih energija, energija kao što je Reiki energija, koju koriste duhovno naklonjeni u lečenju ljudi, a koja se trenutno ne može objasniti naučnim shvatanjem.

Dr. Tiller je razvio ultra-osetljivu vrstu Geiger brojača za merenje istančane energije, koju emituju ruke Reiki majstora i demonstriraju postojanje energetskih polja, koja nisu u elektromagnetnom spektru. Taj je eksperiment bio pozitivni podražaj Reiki zajednici, koja je tako dobila naučnu potvrdu stvarnosti i merljivosti Reiki energetskih polja. U svom je istraživanju, profesor Tiller uočio je kako,intencija lečenja poslata rukama Reiki praktičara imala presudno dejstvo na merenom energetskom izlazu.

Iz tih je eksperimenata zaključio, kako ljudska namera preko naših misli i osećaja ima merljivi učinak na fizičku realnost.
Testirao je i Qi Gong majstore i našao, kako njihove ruke imaju lekoviti magnetizam ekvivalentan magnetu od 20.000 gausa. Njihova unutrašnjost ruke raširenih prstiju je emitovala zrak infracrvene radijacije (1 do 4,5 mikrona talasne dužine), koja je imala lekovito dejstvo.

Tiller je radio serije eksperimenata, kako bi proučavao dejstvo ljudske namere, korišćenjem preciznih naučnih protokola. Izgradio je dedicirani uređaj nazvavši ga IIED - Intention Imprinted Electric Device, koji je zračio vrlo slabu elektromagnetnu energiju, manje od miliontine Wat-a. Molio je četiri istrenirana čoveka, koji su odlazili u duboko stanje meditacije, da utiskuju nameru nadolazećeg eksperimenta na IIED.

Sledio je dvostruko-zatvoreni eksperiment, koji je sproveden sa dva identična IIED uređaja, jedan, koji je bio utiskivan meditativnim procesom i drugi koji je bio ostavljen nedirnut. IIED uređaji koji su utiskivani, su bili smešteni u odvojene sobe ispred subjekata.

Dobijene su sledeće promene (statistička slučajna promena p < 0,001):
• kiselost (PH) vode bi se intencijama podizala ili spuštala za jednu PH jedinicu
• aktivnost enzima (ljudske) jetre se mogla podizati za 15 - 30%
• ritam rasta larve muve se mogao povećati za 25%.

Mereni rezultati su bili visoko značajni, uz verovatnost slučajnog pojavljivanja manjom od jedan u 1000.
Sa tim eksperimentima William Tiller je dokazao jednom i zauvek, kako naše namere imaju stvarno merljivo dejstvo na fizičku realnost. Nakon kontirnuiranog testiranja 3 - 4 meseca, uočio je kako se nameravano delovanje u eksperimentima nastavljalo i onda kada je IIED bio uklonjen iz sobe. Nekako je soba - laboratorija u kojoj se izvodio eksperiment postala kondicionirana. IIED uređaj više nije bio potreban za postojanje istog dejstva.

Eksperimenti William Tiller-a mogu biti posredna indikacija, da naše molitve, mogu imati stvarno dejstvo, koji su odgovor na njih. Tiller misli kako mesta gde se ljudi skupljaju, sa svojim pozitivnim namerama, kako bi molili za bolja vremena, mogu postati permanentno kondicionirana i postati svetim mestima, nakon godina i godina utiskivanja sa istim namerama.

Objasnio je učinak kojeg je merio tvrdnjom, kako se stanje fizikalnog vakuma u sobi, gde je održavan eksperiment na neki način promenjen. U svom normalnom stanju fizikalni vakum sobe je energizovan, haotičan i slučajan. Međutim, utiskivanjem svojih namera, energetski se red u fizikalnom vakumu, može značajno i permanentno promeniti (Za više informacija o fizikalnom vakumu i energiji koju sadrži, videti sledeće poglavlje). (4),

Hado učinak

Japanski istraživač dr. Masaru Emoto, šef Hado instituta u Tokiju je demonstrirao najuverljivije i zastrašujuće iznenađujuće učinke, koje ljudska svest može imati na fizičku realnost.

Dr. Emoto je otkrio dejstvo na vodu, koga je nazvao 'Hado' dejstvo. Opisuje ga na sledeći način. "Hado je mustra intrinsičnih vibracija na atomskom nivou u svoj materiji, najmanja jedinica energije. Njena je osnovica energija ljudske svesti'.
Napisao je knjigu 1999.g. pod nazivom "Poruke vode", prodatu u milionima primeraka već širom planete i koja je prevedena na mnoge jezike (hrvatski prevod je objavila izdavačka kuća v|b|z Zgreb, 2005. pod nazivom "Poruke skrivene u vodi"). Njegova predavanja i seminari širom sveta, kao i u živo izvođenje eksperimenata demonstriraju 'Hado' dejstvo vode. Reč 'Hado' je sada reč uzrečica u Japanu. Ljudi je koriste,kako bi izrazili vibracije mesta ili osobe, "ovo mesto nema ‘Hado'" ili "danas mu je niski Hado"!

A sva ta buka zbog kristalizovane smrznute vode? Što je u stvari otkrio?
Dr. Masaru Emoto je izveo seriju eksperimenata u kojima je dokazao, kako naše misli i osećaji utiču na našu fizičku realnost. Voda je bila predmet njegovog istraživanja odnosno proučavao je kristale leda vode. Koristio je sve vrste vode iz različitih mesta širom sveta, proučavajući, kako vode formiraju kristale leda. Uočio je, kako se jako zagađene vode uopšte ne kristalizuju, a čiste mineralne vode stvaraju prekrasne kristale leda, kada se zamrznu.

Do sada je sve dobro, jer su rezultati očekivani. Međutim, na svoje čuđenje je otkrio povezanost formi kristala sa svojim raspoloženjem. Počeo je eksperimentisati sa čistom vodom iz vodovoda, kojoj je slao sve vrste emocionalnih misli i osećaja u uzorcima vode, pre nego ih je zamrznuo. Sa iznenađenjem je video, kako je voda reagovala na njegove intencije. Kod negativnih misli i osećaja nisu formirani predivni kristali leda, već neki ili haotične forme ili uopšte nikakvi. Međutim, uz slanje vodi misli i osećaja ljubavi pre zamrzavanja, bili su formirani najlepši i pravilni, izuzetno organizovani kristali. U sledećim je eksperimentima nalepio različite natpise na boce sa vodom kao "Ljubav, Bog" i "Mržnja i đavo", a kristali su opet reflektovali nameru reči, koje je stavio na bocu sa vodom.

Zatim je eksperimentisao sa svim vrstama muzike, kako bi uvideo dejstvo na kristalizaciju. Muzika je prirodno izražavanje vibracijama, pa stoga više nije bilo iznenađenja, kada se nežna klasična muzika drugačije reflektovala na kristale od agresivne ljute tvrde rock muzike.

Hado teorija dr. Emoto-a tvrdi, "Pošto su svi fenomeni na rezonantnoj frekvenciji srca, promenom vibracija možemo menjati supstancu". Tako na primer, ako želimo promeniti unutrašnju vibraciju recimo zagađene vode, možemo koristiti svoje pozitivne namere za čišćenje vode!

A to upravo sada i rade dr. Emoto i njegovi 'sledbenici'. Širom sveta se održavaju Hado pročišćavajući rituali za čišćenje reka, jezera i okeana. Prvi je put javno demontriran Hado učinak, kada je okupio mnoštvo od 350 ljudi oko japanskog najzagađenijeg jezera, Biwa, 25.07.1999. Zagađena je voda zastrašujuće zaudarala, zbog algi 'Kokanada', koje bi svake godine prekrile jezero! U organizovanom okupljanju, mnoštvo ljudi je projektovalo svoje pozitivne intencije, kao laserske zrake na zagađenu vodu.

Uzorci vode su uzeti pre i posle ceremonije i utvrđeno je dramatično poboljšanje strukture vodenih kristala. Mesec dana nakon ceremonije, pojavio se novinski članak u uticajnim Kyoto Shinburn novinama. Članak je tvrdio, kako se te godine "poboljšalo širenje vodenih algi uz nestanak smrada". (5)

Meditiranje i molitva

Maharaishi Mahesh Yogi poučava transcedentalnu meditaciju (TM), formu meditacije, koja one koji teže duhovnosti, odvodi u viša stanja svesti. Njegovo sadašnje boravište je u šumama Voldrop u Holandiji. Odabrao je to mesto prema njegovim rečima, jer mesto ima pozitivne vibracije. Sledbenici Maharishi-a sve više uključuju dobro naučno obrazovane ljude, koji su shvatili kako Maharishi meditacije pozitivno deluju na svetski mir. Zbog toga je to, nauku I vodilo primoranom razmenjivanju zapisa sa Istočnim duhovnim učenjima, dajući im novu uverljivost.

Transcendentalna meditacija (TM) je postala vlo popularna širom sveta, posebno nakon što su Beatles-i posetili Maharishi-ja 60-tih godina. Mnogi poslovni menadžeri koriste TM kao terapiju za oslobađanje od stresa.

Ekstenzivna istraživanja su sprovođena o dejstvu TM-a, koja su pokazala kako je meditiranje velike grupe ljudi, moglo smanjiti broj zločina u velikom gradu. Nakon što su prestali, broj se opet povečao, do uobičajenog prosečnog nivoa. To je dejstvo postalo poznato kao Maharishi dejstvo, a više je istraživanja dokazalo njegovo postojanje.

Mnogo ljudi moli za svoje voljene, kada su ozbiljno bolesni. Nadaju se, kako će ih čuti božanska sila i respektovati njihove molbe, verujući kako mogu i samim namerama na udaljenosti izlečiti odnosno pomoći pacijentima. Tri medicinska istraživanja Centra za nauku zdravlja Univerziteta u Texas-u iz San Antonio-ja su objavila rezultate o ulozi molitve, u leto 2004.

Grupa od 86 ljudi, bez svog prethodnog znanja o dvostruko slepom eksperimentue bila raspoređena ili u grupu koja je lečila molitvom ili u kontrolnu grupu. Dobrovoljci koji su molili ,znali su samo imena i zdravstvene probleme ljudi, koji su im bili pridruženi. Osam dobrovoljaca iz lokalne grupe molitve je molilo dva puta dnevno u trajanju od najmanje 3 minute.

Nakon jednog meseca, kompletirani su podaci za objavljivanje:
• velika količina bola je bila značajno niža u grupi za koju se molilo od bola u kontrolnoj grupi
• pacijenti sa najitenzivnijim verovanjem u molitvu su imali najbolje rezultate poboljšanja,uspoređujući ih sa kontrolnom grupom.
• pacijenti sa nižim nivoom verovanja u moć molitve su imali značajno manje fizičko poboljšanje.
Istraživanje je pokazalo dve stvari:
• molitva ima stvarno merljivo dejstvo na pacijente za koje se molilo.
• uverenje pacijenta o tome da molitva može da pomogne ili ne, ima merljivo dejstvo na rezultate same molitve. (6)

Moć uma za lečenje

Ako je iko u zadnjoj deceniji imao veliki uticaj na holističku medicinu, onda to mora biti doktor Deepak Chopra. Rođen je i odgajan u Indiji, sa medicinskom edukacijom u SAD-u. Nakon ličnog sastanka sa Maharishi Mahesh Yogi-jem, koji ga je nagovorio na proučavanje 4.000 godina stare tradicionalne indijske Ayurveda-e. Ayurveda je sanskrit reč za 'Nauka o životu'. Nakon tog sastanka,otišao je na voz,gde je sreo prijatelja koji mu je uručio knjigu o Ayurvedi. Jedan i jedan su dva, pa je Deepak u tome prepoznao poruku. Nakon čitanja knjige, uverio se kako u Ayurvedi ima mnogo više, nego se uobičajeno verovalo na Zapadu. Doktor Deepak Chopra je postao frustriran svojom medicinskom karijerom, jer je mogao učiniti tako malo, za svoje pacijente obolele od raka. Njegov pacijent sa dijagnostikovanim rakom pluća je dobio medicinski savet, da treba da prestane sa pušenjem, na šta je odgovorio: "Hvala vam doktore i moja tašta može dati takav savet, pa ga ne naplaćuje 50 dolara!"

U svojoj knjizi "Kvantno lečenje - Quantum Healing, istraživanje granica medicine uma/tela", doktor Chopra objašnjava odnos kvantne fizike i Ayurvede. Ona podučava, kako je sve što postoji duh, pa je tako i telo kreirano duhom i umom. Sa takvim razmatranjem i um mora imati svu moć izlečenja tela. Treba uočiti, kako time nema nikakvog 'teškog problema' za rešavanje u Ayurvedi, jer jednostavno nema mosta, koga treba preći između nematerijalnog i materijalnog sveta, zato što nema ni dualiteta uma i tela.

Deepak Chopra smatra, kako naše najdublje misli i osećaji igraju značajnu ulogu u lečenju pacijenta. To je bilo ozbiljno potcenjivano u zapadnoj medicinskoj praksi. Telo konstantno reciklira svaki atom svake ćelije. U jednoj godini telo se kompletno obnovi, a svaki atom svake ćelije zameni. Onda šta zapravo drži tumor na svom mestu ako se celo telo obnovi svake godine? Deepak objašnjava, kako nacrt za stvaranje fiziičkog tela leži u istančanom kvantnom telu.Sve dok se bolest ne ukloni iz kvantnog tela, nacrta, telo će nastavljati rekonstruirati telo zajedno sa tumorom.
Um ima sposobnost proizvodnje svakog leka, koga Hoffman La Roche prodaje, kaže Deepak, samo je taj lek besplatan, te što je najvažnije, taj je lek u najčistijoj formi i savršeno doziran.

Sposobnost uma za lečenje tela se može objasniti dobro poznatim placebo efektom, efektom gde se pacijent izleči svojom sopstvenom sugestijom, jer mu je predstavljen lažni lek. Ta bi sposobnost uma za lečenje tela, mogla biti uzrokom za čudotvorna, spontana povlačenja raka, o kojima se tako često izveštava u medicinskim podacima, a za koje nema medicinskog objašnjenja. Nocebo efekat je suprotan placebo efektu, to je negativni efekat, koji lekarske dijagnoze imaju na lečenje pacijenta. Zato je odnos doktor-pacijent od velike važnosti u procesu lečenja. Zapadni etički kod, po kom pacijent ima pravo da zna , svoje medicinsko stanje u svim slučajevima, je međutim nedostatak. Kada doktor daje pacijentu dijagnozu o "neizlečivom raku", u stvari ga osuđuje na smrtnu presudu. Dijagnoza 'neizlečiv' ubija pacijentovu zadnju nadu u izlečenje i zajedno sa tim i njegove mentalne sposobnosti za samo-izlečenje, nezavisno o tome kako će verovatno zbog toga imati i mentalni šok. (7)

Kolektivna svest

Postoji li nešto kao kolektivna svest, svest koju dele svi ljudi na Zemlji? Psiholog Carl Jung je špekulisao o deljenju zajedničkih podsvesti: No da li bi se moglo to naučno dokazati?

Na prestižnom Institutu za istraživanje anomalija iz Princeton-a (Princeton Anomalies Research Institute - PEAR) su uvereni u postojanje kolektivne svesti, u stvari oni kontinuirano monitoriraju celi svet, pa tako i sada dok čitate ove reči! Već neko vreme u Printon-u, profesor Robert Jahn i kolege sprovode serije laboratorijskih eksperimenata, u pokušajima dokazivanja ili obaranja postojanja psihokineze (PK), sposobnosti uticanja mislima na nežive objekte. PK je postala popularna javnim nastupanjem Uri Geler-a, koji je tom prilikom savijao kašiku. U Princeton-u prilaze PK-u vrlo ozbiljno, sa željom testiranja postojanja tog fenomena.

Koristili su RNG uređaje za tu svrhu. RNG - je generator slučajnog šuma (Random Noise Generator), uređaj koji generiše u skladu sa principom neizvesnosti kvantne mehanike potpuno slučajan šum. Taj se šum pretvara u binarna stanja, 1 ili 0. Kod slučajnog šuma se očekuje 50-50 šansa pojavljivanja i jedinica i nula, proizvedenih RNG uređajem. Participanti u izvođenim eksperimentima u PEAR Institutu su bili zamoljeni mentalno uticati na rezultat generisanja RNG brojeva. Participanti su bili obični ljudi i nisu imali nikakve poznate psihičke sposobnosti. Međutim, u PEAR Institutu je bilo uvek iznova dokazivano, postojanje sposobnosti 'uma nad materijom', jer bi se 50-50 RNG rezultat mogao umom značajno promeniti.

Radili su testove više od decenije, testirajući stotine ljudi u hiljadama eksperimenata, da bi zaključili, kako je PK realnost. Zaključili su čak, kako su PK sposobnosti do određene mere prisutne u svakom čoveku. Njihovim participantima nisu bile poznate nikakve paranormalne sposobnosti. U Princeton-u su postali tako uvereni u realitet PK-e, da sada traže teorijsko objašnjenje. Dr. Jahn je, citirano prema Sunday Telegraph-u od 18.11.1997. rekao:
“Više nema smisla dodatno prikupljati podatke. Postavljamo eksperimente, kako bi bolje shvatili te fenomene."

Na skoro 30 dodatnih univerziteta u svetu instalirani su RNG uređaji i spojeni preko Internet-a. Sledeća stvar, koju PEAR želi testirati je postojanje ljudske kolektivne inteligencije. Projekat je nazvan "Projekat Globalne Svesti", a RNG uređaji su korišćeni za slanje svojih rezultata Internetom u centralni kompjuter u Princeton-u.
Ovo je istraživanje dokazalo registrovanje RNG uređaja šokantnih globalnih događaja, koji bi kolektivno pokretali mase. Nekoliko tih događaja su sahrana princeze Dijane, presuda u Simpson slučaju i nedavni 9/11 napadi na New York. Svi su ti događaji pokazivali merljivo i značajno odstupanje od očekivanih 50-50-tnih distribucija šansi. U slučaju 9/11 napada na tornjeve blizance, RNG uređaji su čak registrovali odstupanja i pre stvarnog napada! (8)


RNG zapisi na dan kada su srušeni tornjevi blizanci
(Uljudnošću Roger Nelson-a iz Global Consciousness Project)
(8)

Psy eksperimenti

Russel Targ i Harold Puthoff su 70-tih izveli niz eksperimenata, kako bi pronašli postojanje mogućnosti telepatskog prenosa slika između pojedinaca. Koristili su odašiljače i primaoce, stvavivši ih u odvojene elektro-magnetski izolovane komore. Odašiljalacje bio izložen bljeskovima svetla neregularnih intervala. I odašiljalac i primalac su bili povezani sa uređajem, koji je registrovao njihove moždane talase, njihov elektroencefalogram (EEG). Bljeskanje svetla je očekivano bilo registrovano na moždanim talasima. Onda je primalac bio zamoljen da prima slike odašiljaoca. Nakon nekog vremena je primalac počeo primati bljeskove, koji su prikazivani odašiljaocu. Ista se mustra pokazivala i na primaočevom EEG-u, iako su se nalazili u odvojenim i elektromagnetski izolovanim sobama.

Russel Targ i Harold Puthoff su reprodukovali ranije testove Jacobo Grinberg-Zylberbaum-a s Nacionalnog univerziteta u Meksiku, izvedenih sa više eksperimenata tokom pet godina. Jacobo Grinberg-Zylberbaum je stavio svoje participante u zaštićeni Faraday-ev kavez. Pre bilo kog testa, participanti su bili zamoljeni da meditiraju dvadeset minuta. Nakon toga su smešteni u Faraday-ev kavez i povezani na EEG merni uređaj. Odašiljalac je bio izložen seriji od barem stotinu podražaja u rasponu od intenzivnih bljeskova svetla, do jakih zvučnih i električnih šokova stavljenih između kažiprsta I do-malog prsta .

Grinberg-Zylberbaum je dokazao, kako su se u 25 % slučajeva podražaji dati odašiljaocu prenosili primaocu i pokazivali u kasnijem EEG-u kao potencijal, koji je bio koherentan sa potencijalom u odašiljaočevom EEG-u. Slični rezultati bi mogli biti ponovljeni i kasnije sa istim participantima. Kada se isti test sprovodio međusobno ‘zaljubljenom’ paru, moždani zalasi EEG-a su pokazivali izvanrednu koherenciju čak i kada nije bilo podražaja. Par bi rekao, kako su imali jak osećaj povezanosti i jednosti.

Ti eksperimenti su dokazali fizičko predstavljanje, osećaja povezanosti, razdvojenih mozgova, razdvojenih osoba. Ako se stvarno možemo povezati sa drugom osobom, kako to pokazuje prikazivanje moždanih talasa jedne osobe u moždanim talasima druge osobe, možemo se početi pitati o sopstvenoj individualnosti, sopstvenom odvojenom egu. Gde on počinje i gde se završava?

Ovi eksperimenti podržavaju Hameroff-ovu teoriju proto-svesti kvantnog mozga, koja se prima umesto da se proizvodi u mozgu. Pitanje je, dakle imamo li odvojeni ego ili je on neka vrsta iluzije?(9)

Radeći za Agenciju obrambene špijunaže - Defense Intelligent Agency (DIA) SAD-a Russel Targ i Harold Puthoff su kasnije izveli veliki broj psy eksperimenata u području špijunaže, nazvanom 'udaljeno gledanje - remote viewing'. Cilj je 'udaljenog gledanja' špijuniranje neprijatelja. Tag i Puthoff su impresionirali DIA-u rezultatima, dobijenim sa poznatim psihikom Ingo Swan-om. Javna je tajna da su špijunski odseci SAD-a i Rusije koristili tehnike udaljenog gledanja nakoliko decenija, što je sada poznato iz nedavno objavljenih tajnih dokumenata od tri hiljade stranica o vančulnom špijuniranju SAD-a. CIA sada otvoreno tvrdi kako je koristila udaljeno gledanje kao sredstvo špijunaže. (19)

Morfička polja

Japanski majmun Macaca fuscata, koji živi na ostrvu Koshima koji je udaljen od japanske obale, bio je predmet istraživanja barem 30 godina.

1952. su istraživači hranili majmune slatkim krompirima, koje su bacali na pesak. Krompir je bio peljav i ako su majmuni voleli slast krompira, očigledno nisu voleli prljavštinu. Mlada majmunska beba je našla rešenje i oprala krompire u obližnjem potoku i predala ih svojoj majci. Kada je jedamput naučila svoju majku tom triku, postepeno je sve više majmuna savladalo veštinu.

Između 1952 i 1958 kritična grupa majmuna - procenjuje se oko stotinu majmuna - je naučila trik sa pranjem krompira. Majmuni sporo uče, zar ne?
Međutim, nakon što je pretpostavljeni stoti majmun naučio trik sa krompirom, odjednom je celo pleme na ostrvu savladalo taj trik. Što je još iznenađujuće, kolonije majmuna na drugim ostrvima i glavnom kopnu, odjednom su počele prati svoje slatke krompire.
Iz nekog neobjašnjivog razloga je sposobnost preneta na druge majmune na udaljenim lokacijama. Uz to je potreban broj - kritična masa - za taj fenomen nesiguran, postao poznat kao 'Fenomen stotog majmuna'.

Sprovedena su istraživanja, kako bi se videlo da li je dejstvo primenjivo i na ljude, pa se pokazalo kako i ljudi takođe dele nesvesno znanje, kao što delimo zajedničku bazu podataka. Kada se određene zagonetke predstavljaju pojedinim članovima grupe, zagonetku je moguće značajno lakše i brže rešiti kada “sto majmuna'”grupe nauči trik.

Prema biologu Rupert Sheldrake-u, koji “razmišlja na samoj ivici radnog okvira establishment-a nauke', naša svest je povezana sa nevidljivim kolektivnim poljem, koga naziva morfičkim poljem. Svaki član grupe doprinosi kolektivnom morfičkom polju, a totalna svesnost tog morfičkog polja je dostupna svakoj individui grupe. Postoji bezbroj morfičkih polja, bar po jedna svake vrste.

Shelrdrake veruje, kako morfička polja sadrže informacije za izgradnju živih organizama. Iako se uobičajeno veruje kako DNA sadrži sve informacije potrebne za izgradnju nekog organizma, to sigurno nije istina. DNA sadrži samo informacije za konstrukciju materijala, potrebnog za izgradnju organizma, ali ona ne sadrži sam plan asembliranja. U prvoj fazi embriona sve ćelije su 100% identične, a razlikovanje se događa nakon pete deobe ćelija (32 ćelije). Ali, odakle dolaze informacije za specijalizaciju diferenciranja u deobi - koji će deo embriona postati ćelije glave, a koji kičme? Informacije ne mogu doći iz same DNA, jer se ćelije ne mogu razlikovati međusobno - pa šta onda diktira rast embriona? Rupert Sheldrake misli, da se ta informacija nalazi u spoljašnjem morfičkom polju.

To može biti objašnjenje i za prilično čudan fenomen oporavka gena voćne muve. Biolozi su odstranili gene odgovorne za vid iz DNA u koloniji muva. Sve su muve postale slepe. Međutim, čudom nakon nekoliko generacija, geni su bili restaurirani u DNA i muve su opet mogle gledati! Danas se veruje, kako su informacije u nedostajućim genima obnovljene iz DNA morfičkog polja vočne muve.

Svest je temelj svekolikog postojanja

Profesor fizike na Sveučilištu Oregon, Amit Goswami, autor knjiga "Samo-svesni svemir - Self Aware Universe", " Kvantni kreativitet - Quantum creativity", " Fizika duše - Physics of the Soul" i "Prozor vizionarstva - The Visionary Window", je osnivač jedne cele nove naučne grane, nazvane "Nauka unutar svesti". Goswani veruje, kako je jedina mogućnost rešavanja paradoksa nametnutih kvantnom naukom, usvajanje suprotnog stanovišta o svesti. U postojećem verovanju se svest smatra uporednim dejstvom ili epifenomenom aktivnosti mozga. Svest je jednostavno rezultat hemijskog plesa energije molekula i električnih polja mozga. To kauzalno determinističko stanovište o svesti se naziva kauzacijom prema gore uz tvrdnju, kako je naša slobodna volja iluzorna. Svo je ljudsko ponašanje jednostavno određeno našom hromozomskom infrastrukturom, te zbirom mehaničkih, električnih i hemijskih procesa koji se odvijaju u telu. Sledeći taj concept, ljudi su samo kompleksne mašine, bez slobodne volje. Amit Goswan,i međutim veruje u kauzaciju svesti prema dole, pa je po tome svest temelj svekolikog postojanja. Vrlo jednostavno objašnjava: "Kako može svest biti rezultat fizičkog sveta, ako fizički svet, milošću treba kolaps kvantnog talasa, za šta je ipak potrebno svesno posmatranje? Svest ne može biti sama sebi uzrok i sopstveni rezultat u isto vreme. Problem pileta i jajeta se rešava, ako se svest smatra primordijalnom.
Amit Goswani-jeva religiozna Hindu pozadina ga uči, kako je um Brahman-a jedini uzrok svemira, međutim njegova naučno skeptička podloga odbija takvo verovanje. Na kraju se predao i prihvatio svoju religiju, koja mu je stalno govorila istinu.

Pokušavao je podučavati, da je naš materijalni realizam, verovanje, kako je materijalni svet jedina realnost, netačno, jer je svest temelj svekolikog postojanja.(11)

Rekapitulacija

U ovom poglavlju smo videli, kako svest ima daleko veći uticaj na svakodnevno iskustvo o svetu, nego što se ikad ranije verovalo. Uticaj svesti nije ograničen samo na kvantno područje kvantne fizike, već igra i značajnu ulogu u makro svetu u kom živimo.

Vekovima stara ideja, o strogoj podeli između tela i uma, koju je sugerisao Dekart je netačna. Naše misli i osećaji nisu ograničeni samo na telesno unutrašnje iskustvo realnosti, već imaju merljiva i dokaziva dejstva na spoljašnji svet. Zato svest nije neko dejstvo materijalističkog sveta, već je upravo ona sama njegov uzrok. No, ako je to tako, ako svest kreira fizički svet, iz čega ga kreira?

U najmanju ruku bi svest trebala uključivati neku formu energije, duhovne energije potrebne, da bi mogla uopšte kreirati bilo šta. Ako je tačna kvantna teorija mozga, po kojoj je svest svuda u svemiru i nije ograničena na mozak, onda bi se i ta energija trebala naći svugde u svemiru.

U sledećem poglavlju ćemo videti, šta su kvantni naučnici otkrili o 'praznom prostoru', prostoru između planeta i zvezda, ali isto tako i prostoru između elektrona i jezgra u atomu.
Uopšte ne izgleda prazan, već izgleda sadrži obilnu količinu energije!

Нема коментара:

Постави коментар

Постави коментар