Teorija struna

Tresu se temelji nauke

POGLAVLJE 2


Način kojim mislimo o skoro svim subjektima našeg društva je danas uveliko pod uticajem našeg naučnog shvatanja sveta koji nas okružuje. Darwin-izam je imao veliki uticaj na naše verovanje o životu kao preživljavanju najprilagođenijih. Vidimo kako je to uverenje reflektovano u kapitalističkom sistemu, gde se kompanije bore za što višu prilagođenost. Borba za preživljavanje je motivacija kompanija za stalnom težnjom prema napred i prema pobeđivanju konkurencije.
Naše je društvo po definiciji uvek kasnilo sa naučnim razumevanjem. Potrebno je mnogo vremena za odumiranje starih načina verovanja i navika. Međutim, na prelazu veka umire i sam Darwin-izam. Biolozi kao Lynn Margulis više ne veruju u preživljavanje 'sebičnog gena', dok drugi već nazivaju Darwin-izam najvećom greškom nauke u istoriji.

U ovom poglavlju ćemo videti, kako se fundamentali, paradigma, sami sveti sakramenti nauke - kauzalni determinizam i objektivni realitet, više ne mogu braniti.Nauka je duboko ukorenjena u verovanje, kako za svaku posledicu postoji uzrok. Posledici prethodi uzrok koji se može odrediti. Taj se koncept naziva "kauzalnim determinizmom". Nauka je isključila mogućnost svesti Boga kao kauzalnog faktora prirode! Drugi sveti sakrament je striktna segregacija i nezavisnost objekta i subjekta. Naučnik (subjekt) studiranjem prirode ne utiče na prirodu (objekt) svojim posmatranjem. Taj se koncept naziva "objektivnošću".

Ti sami koreni nauke, 'objektivitet' i 'kauzalni determinizam' su uveliko uticali na naš način mišljenja o svetu. Nauka je potpuno poništila mogućnost postojanja uloge svesti u prirodi i zato je nas oterala u slepo verovanje materijalizma.
Pogledajmo dublje u istoriju fizike, kako bi videli početak pada ,koji će otvoriti put mnogo većoj viziji.

Newton-ovska fizika

Isac Newton (1642 - 1727) je smatran osnivačem moderne zapadne nauke, koja je preovladavala najmanje 200 godina sve do ranih godina 20. veka, kada je Einstein konačno završio hegemoniju Newton-ove fizike svojom teorijom opšte i specijalne relativnosti.

Renè Descartes, koji je razdvojio svet na dva nivoa, duhovni I materijalni, kasnije je inspirisao Isaac Newton-a. Zahvaljujući Renè Descartes-u i Isaac Newton je konačno napustio gledište, kako je Bog bio jedina kauzacija fizićkih fenomena u spoljnjem svetu, pa je rođena nauka, rešena tereta teoloških dogmi.

Premisa Newton-ijanske fizike je kauzalni determinizam. To znači, kako se pretpostavlja, proučavanje i određivanje prirode na isti način kao i proučavanje funkcionisanja mašine. Na primer, želimo sve moguće saznati o načinu,na koji sat otkucava, ono što treba da napravimo, je ispitati svaki zupčanik sata i konačno ćemo shvatiti delovanje celog sata. Tako se proučavala priroda tokom života Newton-a i kasnije.

U Newton-ovoj fizici je atom smatran točkastom česticom u prostoru. Ako smo želeli shvatiti unutrašnju sturkturu atoma, morali bi ga razbiti i proučavati njegove unutarnje delove. Kada tako učinimo, nakon što otkrijemo i zadnju najmanju podčesticu, najmanji zupčanik sata, tako reći, shvatićemo na kraju, sve što se može znati o atomu.

Nauka je uvek sledila taj pristup. Izgradili su se ogromni akceleratori kao onaj u CERN-u (Conseil Europèen pour la Recherche Nucléaire), Evropske organizacije za nuklearno istraživanje u Švajcarskoj, za proučavanje materije i njeno razbijanje. U akceleratorima čestica, materija se bombarduje as česticama, koje su ubrzane blizu brzine svetlosti. Nakon što je atom pogođen ubrzanom česticom, razbija se kao fini kineski porculan, dajući krhotine manjih čestica, koje se proučavaju u plinskoj test - komori, ne bi li se tako otkrila unutrašnja struktura atoma.

Nauka je otkrila čitavo mnoštvo čestica koje čine atom, pa tako imamo elektrone, neutrone, protone, a neutroni i protoni se sastoje od kvarkova. Dugačka lista se nastavlja i izgleda beskrajnom. Fizičari još uvek otkrivaju nove čestice u svojim akceleratorima čestica; a ta otkrića više ne predstavljaju vesti dana! Otkrili su već i katalogizovali blizu tristo podatomskih čestica!

Prema Newton-ijanskoj fizici,spoljni fizički svet je striktno objektivan, što znači da rezultati naučnih eksperimenata nisu zavisni o posmatraču, koji izvodi eksperiment. U tom smislu je nauka formulisala protokol ,po kom se moraju izvoditi naučni eksperimenti, pre nego što budu prihvaćeni. Taj protokol stimuliše reproduktivnost eksperimenata od drugih naučnika bilo gde na svetu.

Newton-ijanska fizika tvrdi, kako svi fenomeni u spoljašnjem svetu moraju imati materijalni uzrok; merljivu silu ili polja energije čija je interakcija sa fiziičkimobjektom uzrok fenomena. Verovalo se kako i svest ima materijalni uzrok. U fizici Newton-a svest je epifenomen ili sekundarni učinak hemijskih i električkih procesa, koji se odvijaju u ljudskom mozgu. Dakle, ona je jednostavno nusproizvod fizičkog mozga i nema nikakav uzrok u sebi samoj.

Gore skicirani pogled Newton-ovom fizikom je i danas još uvek najpopularnije gledište; pa tako većina modernog zapadnog sveta gleda na njega. Nije ni čudo, jer se Newton-ijanska fizika savršeno primenjuje na makrokosmički svet materijalnih objekata, koje posmatramo svojim čulima. Tako i očekujemo funkcionisanje sveta, kada se ujutro probudimo i otvorimo oči, kako bi proživeli još jedan dan.

Newton-ijanska fizika je fizika koju su predavali u sekundarnoj školi i još uvek važi za makroskopski svet. Na primer, zakoni orbitiranja planeta Johannes Kepler-a se još uvek i danas koriste u NASA-i za kalkulisanje putanja svemirskih letelica, sve utemeljeno na čistoj Newton-ijanskoj fizici.

Teorija relativnosti

1905 je Albert Einstein promenio preovladavajuće gledište Newton-ijanske fizike za dobro čovečanstva, uvođenjem svoje specijalne teorije relativnosti, nakon čega je sledila 1915 opšta teorija relativnosti.

Dokazao je kako Newton-ovi zakoni fizike nisu nikako stacionarni, vać su relativni u odnosu na posmatrača i posmatranog. Zavisno o razlici u brzini između posmatrača i posmatranog objekta, prostor se ili počinje stiskati ili širiti, a vreme se počinje usporavati ili ubrzavati.

Striktna objektivnost fizičke realnosti koja je premisa Newton-ovske fizike je održiva i ako se relativistički elementi uzmu u igru između posmatrača i posmatranog. Einstein je zaključio, u svojoj teoriji relativnosti, kako se prostor i vreme, više ne mogu posmatrati kao dve odvojene stvari, već kao jedna ujedinjena stvar, koju je nazvao kontinuum prostor-vreme.

Teorija relativnosti podržava primarnost lokaliteta, što znači nužnost odvijanja svih fizičkih fenomena u ograničenom vremenu i ograničenom prostoru. Akcije na daljinu, trebaju vreme za putovnje kroz prostor, jer nikakva materijalna stvar ili sila ne može preći brzinu svetla.

Kvantna fizika

Tvorac kvantne fizike je Max Planck. 1900. je proučavao spektralne linije, boje topline emitovane iz crnog tela. Crno telo je objekat koji kompletno apsorbuje svu toplotnu radijaciju, dostiže ravnotežnu temperaturu i zatim ponovo zrači apsorbovanu toplinu. Planck je otkrio nekontinuiranost zračenja energije, te zračene topline crnog tela, koji se odvijao u emisiji jednakih i konačnih provala paketa energije sa jasnim frekvencijama. Planck je pretpostavio, da su vibracije atoma u crnom telu bile izvor radijacije. Diskretne linije energetskog spektra bi se mogle jedino objasniti probuđenošću atoma u više energetsko stanje zbog apsorpcije topline. Apsorbovana energija se ponovo otpušta zračenjem paketa elektromagnetske energije, kada se atomi vraćaju u svoja osnovna stanja. Ti su paketi energije nazvani kvantima, a energija paketa je proporcionalna frekvenciji zračenja.

Planck-ov koncept kvanta energije je bio u sukobu sa klasičnom Maxweell-ovom elektromagnetskom teorijom, koja je predviđala kretanje elektromagnetne energije u talasima, poprimajući bilo koje male količine energije, no sigurno ne kvantizovanoano. Trebalo je niz godina, dok se uticaj Planck-ovih otkrića nije konačno prihvatio i shvatio. Planck je očekivao, kako će neko drugi naći bolje objašnjenje od njegovih kvanta, no njih je međutim potvrdio Einstein u kvantima zračenja elektromagnetske energije, u eksperimentima sa fotoelektričnim efektom, gde je svetlosne kvante nazvao fotonima. Ono što je. Zapravo. Einstein dokazao je činjenica. da se svetlost sastoji od čestica, fotona. Einstein je za svoj rad na fotoelektričnom efektu dobio Nobelovu nagradu.

1905 je Rutherford otkrio jezgro atoma, a 1913. je Niels Bohr, koji se radio s Rutherford-om, predložio model atoma sličan minijaturnom Sunčevom sistemu u kom elektroni orbitiraju oko jezgra, kao naše planete oko Sunca. Putanje elektrona oko jezgra su sferični slojevi nazvani elektronskim ljuskama na diskretnim udaljenostima od jezgra. Elektronska ljuska je bila odgovor Bohr-a na otkriće Max Planck-a, zaključivši kako bi atom mogao egzistirati samo sa diskretnim skupom stabilnih energetskih stanja (elektrona - op. MK).

Objasnio je kako elektroni mogu samo orbitirati oko jezgra u datim ljuskama, no slobodno mogu kvantno skakati iz jedne ljuske u drugu. Kada elektron skače (kvantni skok) iz više ljuske (ljuske sa višom energijom - op. prev) na nižu ljusku (ljuska sa nižom energijom - op. MK), emituje se foton određene talasne dužine (frekvencije - op. prev). Elektron ne putuje prostorom između ljuski, već samo skače sa jedne ljuske na drugu. Bohr je objasnio misteriju, zašto se elektroni ne sruše u jezgru rekavši, kako je nemoguće 'preći' najnižu ljusku. Do danas, kvantna fizika nije nikada bila u mogućnosti, objasniti zašto su elektroni prisiljeni orbitirati u datoj ljusci; odgovor je jednostavan - to je magičnost kvantne fizike!

Louis de Broglie je 1924 postavio pitanje u svojoj doktorskoj dizertaciji ‘Recherches sur la théorie des quanta’ (Istraživanje o kvantnoj teoriji) ne bi li elektroni mogli u stvari biti i valovi? To je bilo uvođenje dualiteta vala-čestice u kvantnu fiziku. De Broglie je predložio kako bi se čestice (elektroni) mogle u jednim slučajevima promatrati kao čvrsti objekti, a u drugim slučajevima kao valovi.

Kvantna j fizika je mogla modelirati to čudno dualističko ponašanje materije u konzistentnom matematičkom modelu, međutim nikada nije mogla objasniti, zašto se elektron ili foton, na primer, ponaša jednom, kao čestica a drugi put, kao talas. Kada se posmatraju elektron ili foton kao čestica, sadržani su u ograničenom prostoru, međutim kada se promatraju kao talas, on je svugde jer se talasi šire u prostoru. Pokušati to zamisliti je potpuno nemoguće! Stoga su nazvali taj talas-česticu, atomskom materijom wav(e)(part)icles (analogijom bi prevod bio talas(čest)ica) indicirajući njihovu dualističku prirodu.

Kvantna fizika je najčudnija fizika sa kojom se suočio ovaj svet. Otkriveno je, kako na nivou subatomskih čestica, priroda prestaje biti deterministička. Sve do tog vremena Newton-ijanska fizika je pretpostavljala mogućnost određivanja svih svojstava i ponašanja naše fizičke realnosti, jer je pretpostavljala, pokoravanje te realnosti dobro poznatim fizičkim zakonima bez izuzetaka.

Kvantna fizika je dokazala, kako je ta pretpostavka netačna za elementarne čestice, na mikrokosmičkom nivou. Na tom nivou i se priroda počinje ponašati nejasno i više nije ni u kom slučaju deterministička. Apsolutna sigurnost/izvesnost o egzaktnom stanju i svojstvima čestice više nije odrediva; moguća je jedino kalkulacija u terminima statističke verovatnosti. Taj je princip postao poznat kao Heisenberg-ov princip neizvesnosti, nazvan po Werner Heisenberg-u.

Izuzetno je važno shvatiti, kako ne-deterministička priroda subatomskih čestica nije uzrok pomanjkanja tačnosti mernih instrumenata, već je ona inherentno svojstvo same prirode. Na kvantnom nivou, elektroni skaču u orbite na višim elektronskim ljuskama sa atomima bez ikavog očiglednog razloga. Kada skaču nazad na svoje osnovno stanje, emituje se foton (elektromagnetska svetlosna energija). To je ponašanje uočljivo u svim našim električnim uređajima, na primer, električno pojačalo, kao šum. Slučajno ponašanje prirode na kvantnom nivou je šokirala i zaintrigirala naučnike jer su uvek verovali u Newton-ijanski aksiom o pokoravanju prirode zakonima, koji omogućavaju dobro predviđanje. Fizičari moraju sada živeti sa principom neizvesnosti kvantne fizike. Einstein, koji u to nije mogao verovati, je jednom rekao: "Bog se ne kocka"!
Što prouzrokuje te kvantne fluktuacije energije na kvantnom nivou, a šta onemogućava predviđanje?

Erwin Schrödinger je postavio jednačinu, kako bi odredio ili brzinu (momenat) ili tačnu lokaciju elektrona u elektronskom oblaku (statističkom oblaku verovatnosti - op. prev.), konstatujući, kako se istovremeno, ne može odrediti i brzina i lokacija prema principu neizvesnosti. Znate ili poziciju elektrona ,a njegova brzina (momenat) je neizvesna ili ste pak odredili njegovu brzinu, no njegova lokacija će onda biti neizvesna.

Za rešavanje te enigme dualističke prirode čestice, koja može biti i čestica i talas, kvantni fizičari objašnjavaju taj paradoks, govoreći, kako čestica samo imaginarno egzistira, kao superpozicija svih mogućnosti. U tom stanju čestica ima distribuciju verovatnosti sličnu talasu, dok se ne posmatra. Čim neki posmatrač, u većini slučajeva naučnik u svojoj laboratoriji, meri česticu, kvantna stanja čestice kolabiraju. Superpozicija svih mogućnosti, kaže se, kolabira u samo jedno fizičko stanje pre nego što ga posmatrač posmatra. Pre posmatranja, ona egzistira u transcendentalnom prostoru mogućnosti. Kada se posmatra, ona se 'zamrzne' (kao zaustavljena filmska slika - op. prev.) u samo jednoj od svih mogućnosti.

To je postala famozna kopenhaška interpretacija kvantne fizike, koju je predložio Niels Bohr. Kopenhaška interpretacija kaže, kako čin svesnog posmatranja posmatrača prouzrokuje kolabiranje kvantnog talasa, kvantnu superpoziciju svih mogućnosti. Dakle, prema onom što kvantni fizičari kažu, fizikalni realitet je subjektivan, posmatrač igra aktivnu ulogu u onom što priroda manifestuje. U kvatnom području subatomskih čestica mi smo ko-kreatori svoje vlastite realnosti!

Einstein je jednom rekao: "Nisam siguran je li mesec još uvek tamo, kada okrenem glavu". Time je mislio, kako kvantna nauka pretpostavlja egzistiranje našeg fizičke realnosti samo, kada ga se promatra (stanje čestice), a materija se vraća u čisto energetsko stanje, kada niko ne pazi na nju (talasno stanje).
Kvantna je fizika značila kraj Newton-ijanske objektivne i kauzalno determinističke realnosti, jer svesno posmatranje naučnika ,igra aktivnu ulogu u fizikalnim posmatranjima.

Danas se to znanje počinje koristiti za razvoj tehnologija kvantne enkripcije (šifriranja) za prenos informacija. Presretanje poruke se može otkriti samim aktom posmatranja, a time bi i neautorizovani čitalac, do određene mere, promenio sadržaj poruke.

Kvantna nauka predviđa postojanje takozvanog ne-lokalnog učinka. Ne-lokalni učinci su posledice koje se događaju istovremeno između fizikalnih objekata separisanih u prostor-vremenu. U tom slučaju, nikakvo vreme nije uključeno između uzroka i posledice. To je potpuno protivno teoriji Einstein-a, po kojoj ništa u svemiru, ne može preći brzinu svetlosti. Kada je prvi put čuo o predviđanju postojanja ne-lokalnih posledica kvantne nauke, nazvao ih je 'sablasnom akcijom na daljinu'. Jednostavno nije u to verovao.

U tekstu Einstein, Podolsky i Rosen, objavljenom 1935.g., oni predlažu takozvanu Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) korelaciju kvantno isprepletenih čestica. Dve čestice su isprepletene, kada su im spregnuta kvantna stanja. Kvantno isprepletene čestice reaguju kao jedno telo, naizgled nerazdvojeno. Kada kvantno stanje jedne čestice kolabira u klasično stanje, to čini i druga kolabirajući u potpuno isto stanje. Da bi se to dogodilo, potrebna je trenutna komunikacija između dve čestice, drugim rečima, ne-lokalna. U EPR predlogu je Einstein pokušao pobiti ne-lokalnost kvantno isprepletenih čestica, tvrdnjom, kako kvantna nauka mora biti nekompletna, pa je ponudio i alternativu sa 'lokalno skrivenim varijablama'. 1964. je John Bell teorijski dokazao stvarnost ne-lokalnog učinka kvantno isprepletenih čestica, što je postalo poznato kao Bell-ov teorem.

Tako se komunikacija između isprepletenih čestica opet pretpostavila ne-lokalnom, a time i trenutnom. Ako se stanje jedne čestice promeni, druga reflektuje to isto stanje. Inžinjeri IBM-a su 1993. su radili na kvantnoj teleportaciji, korišćenjem kvantne isprepletenosti, kao na svom kamenu temeljcu.

Kvantna teleportacija je tehnika dematerijalizacije materije, na jednoj lokaciji i 'faksiranje - elektronično prenošenje' u kvantno stanje na drugom mestu, kako bi se na njemu lokalno materijalizovalo. Iako ne očekujemo scene iz Star Trek naučne fantastike u skoroj budućnosti, gde se Scotty-aportira u matični brod US.Enterprise, ostaje činjenica o realnosti fenomena.

Ono na čemu rade IBM istraživači nije stvarna teleportacija same materije, već svojstava njenih kvantnih stanja. Teleportacija je dugo bila smatrana nemogućom, jer bi merenje, skeniranje originala prouzrokovalo kolabiranje kvantnog stanja i tako razorilo original, degradirajući ga na klasično stanje. Međutim, IBM naučnici su predložili trik ,u kom se skeniiranje ne događa u potpunom kvantnom stanju, već u pola klasičnom i pola kvantnom stanju, kako se ne bi prekršio kvantni princip neizvesnosti.

U travnju 2004. BBC vesti su izvestile o proboju u kvantnoj teleportaciji, koju su ostvarili istraživači u Austriji. Oni su uspešno portirali kvantno isprepletene fotone na daljinu od 800 m preko Dunava u Beču, korišćenjem optičkih vlakana. To je prvi takav događaj, kojim je demonstrirana kvantna teleportacija izvan laboratorije.
Kvantna teleportacija je glavna karakteristika razvoja novog super tipa kompjutera, koji koristi kvantnu kompjutaciju. Naši postojeći kompjuteri koriste binarna stanja u memoriji nazvana bitovi, za odlaganje podataka. Bit može imati vrednost ili jedan ili nula. U kvantnoj kompjutaciji klasični su bitovi zamenjeni sa kvantnim bitovima ili qubit-ima. Qubiti, kada su u kvantnom stanju, zauzimaju superopizicijom obe vrednosti (jedan i nula) u isto vreme. Dok su qubiti u kvantnom stanju, odvija se kompjutacija.

Kvantna teleportacija se koristi za pomeranje podataka (qubitova) iz jednog mesta u memoriji u drugo, kao što se to događa i u današnjim kompjuterima. Na kraju kompjutacije kvantna stanja kompjuterske memorije kolabiraju u klasična stanja. Svi qubiti u memoriji će nakon toga imati klasične bit vrednosti ili jedan ili nula! Prednost kvantnih kompjutera, ako bi se mogli konstruisati je njihova mogućnost postizanja, skoro beskonačnog stepena paralelnih obrada, što će ih učiniti ekstremno delotvornim i brzim.

Ne-lokalnost i kvantno isprepletanje je postojalo samo u teoriji, sve dok Alan Aspect sa Instituta za optiku Sveučilišta u Parizu 1982. nije prvi dokazao istinsko postojanje tih delovanja u svojoj laboratoriji. Uspeo je proizvesti seriju fotona dvojnika, koji su bili slati u suprotnim smerovima. Kvantno isprepleteni fotoni dvojnici su putovali u svojim kvantnim stanjima, što znači, kako su imali beskonačni broj smerova spina, svi u isto vreme, kao kvantnu mogućnost. Kada bi se jedan od fotona presreo i merio, kvantno stanje spina fotona je kolabiralo u stanje klasičnog spina, koje se moglo odrediti. U egzaktno isto vreme, dakle sa nula vremenskom razlikom, meren je drugi foton dvojnika, koji je kolabirao u potpuno isto klasično stanje spina kao i prvi foton, nezavisno o udaljenosti između dva fotona. Eksperiment je dokazao nužnost ne-lokalne komunikacije između dva fotona, jer kako bi inače drugi foton znao točan spin svog blizanca.

To je otrkiće uzdrmalo naučnu zajednicu do srži. Ako je ne-lokalno delovanje stvarno, mora postojati ili druga dimenzija hiperprostora, druge fizikalne ravni postojanja, izvan našeg fizičkog sveta ,gde bi se ta ne-lokalna komunikacija dogodila ili je Einstein-ova pretpostavka pogrešna,o nepostojanju mogućnosti za ne-lokalno dejstvo u našem svemiru, tj. o nemogućnosti putovanja brzinom veće od brzine svetlosti.
Nakon Aspect-ovog otkrića, pojavio se fizičar David Bohm sa Sveučilišta u Londonu, sa kompletno drugačijim objašnjenjem. Ono što vidimo kao dva odvojena fotona je možda iluzija, jer su fotoni sjedinjeni u za sada nepoznatom nivou u jedno. Pretpostavio je holografsku prirodu našeg svemira, objasnivši to prelepo sledećom analogijom. Pretpostavimo postojanje kamera pored akvarijuma, jedne ispred akvarijuma, a druge sa strane. Pretpostavimo prikazivanje odvojenih slika dve kamere, koje snimaju plivajuću ribu,gledaocu na dva odvojena ekrana. Gledalacj bi mogao zaključiti, nakon intenzivnog proučavanja slika sa dva ekrana, kako vidi dve ribe, koje plivaju sa sinkronizovanim pokretima (isprepletenim), jer druga riba reflektuje svaki pokret prve ribe. Ono što je David Bohm sugerisao sa ovom analogijom, je postojanje dubljeg nivoa realnosti, gde dva fotona uopšte nisu razdvojena. Predložio je implicitni red u svemiru, jednost na dubljem nivou, koja se raspliće prema spolja, razdvojenim stvarima.

Implikacije kvantne fizike su ogromne; ona nam pokazuje da smo ko-kreatori svoje sopstvene realnosti, bar na mikrokosmičkom nivou realiteta, jer posmatrač igra ulogu u onom što se posmatra. Niels Bohr, su-osnivač kvantne nauke je jednom rekao: "Svako ko nije šokiran kvantnom fizikom, jednostavno je ne razume."
Pružićemo obilje dokaza u ovoj knjizi o činjenici da učinak ljudske svesti u kvantnoj fizici nije ograničen na mikrokosmički nivo, već je takođe primenjiv i na naš makrokosmički svet. Ljudske misli, emocije i namere imaju daleko veći učinak na realnost nego što se to ikada pretpostavljalo. Kvantna nauka je još uvek prevladavajuća nauka; ona može objasniti mnoge fizičke fenomene, izuzev gravitacije!

Teorija struna

U pokušaju ujedinjenja Einstein-ove teorije relativnosti i kvantne fizike, u skladu sa maticom fizike, Sveti gral današnje fizike je 'teorija struna'. Teorija struna bi trebala dati Einstein-ovu unifikacijsku teoriju, koja bi povezivala četiri postojeća polja sila (jake i slabe nuklearne sile, elektromagnetske i gravitacijske) u ujedinjenu teoriju o svemu (T.O.E.). U teoriji struna je sastavni blok materije, vibrirajuća struna, koja može biti slobodnih krajeva ili jednodimenzionalna zatvorena petlja. Zavisno o različitim spinovima i frekvencijama vibrirajuće strune, manifestiraju se različite subatomske čestice. U teoriji struna postoji samo fundamentalni uzrok, vibriranje strune, no na struni odsvirana nota je tako reči odgovorna za različiti tip čestice.

Sama struna je tako mala, da je nemoguće zamisliti njenu egzistenciju! Zato sada želim vaše promišljanje u razmerama; za strunu se kaže kako je velika kao atom, ako je atom velik kao Zemlja! To znači kako je struna neverovatno mala. Ako će teorija ikada biti delotvorna, pitanje je hoće li ikada naučnici moći da dokažu postojanje tih struna u laboratorijama!

Ne-lokalnost u kvantnoj nauci sugeriše postojanje viših nivoa egzistencije, druge dimenzije uz naš fizički svet, jer nikakva informacija ne može putovati brže od brzine svetla u našoj dimenziji. Teorija struna predviđa postojanje barem 10 ili više dimenzija. Fizičari se širom sveta danas slažu kako te fizičke dimenzije same ne mogu objasniti našu fizičku realnost.

Problem teorije struna je postojanje više teorija struna, kako bi se dobio delotvorni model, a te su teorije struna postale tako kompleksne, da ih tek nekoliko briljantnih naučnika može shvatiti, kao što je to profesor fizike na Princetown sveučilištu Edward Witten.


Teorija haosa

U 70-tim godinama 20. veka pojavila se iznenada nova nauka, teorija haosa! Dok je kvantna nauka otkrila, kako objektivnost ne vredi na nuklearnom nivou, teorija haosa ide korak dalje, razočaravajući Einstein-a, koji je verovao, kako se Bog ne kocka.
Teorija haosa otkriva istinitost nepredvidljivosti, neizvesnosti kvantne naukei za ono što se smatralo predvidljivim događajima. Ignorisanjem manjih odstupanja u merenjima, nazivajuči ih greškama merenja, naučnici nisu uspeli shvatiti uopće suštinu! Predvidljivi sistemi, koji bi se mogli objasniti potpuno Newton-ijanskom fizikom, kao što je klaćenje klatna sata i putanje planeta, ipak se ponašaju haotično umesto savršeno predvidljivo.

Nova realnost, koju je otkrila teorija haosa, je postojanje haosa, nepredvidljivosti čak i kod klatna! Naš se svemir uopšte ne pokorava striktnim zakonima fizike. Fizički zakoni deluju samo unutar određenih granica, ostavljajući im stepen slobode. Teorija haosa pokazuje kako naš svemir nije nikako determinističan; već je kreativan i večito evoluirajući. Haos je u grčkoj mitologiji smatran kosmičkom silom koja kreira iz praznine, iz ničega. Sami fizički zakoni ne moraju biti predodređeni, već mogu evoluirati. Sa tog aspekta, bolji termin za fizičke zakone bi bio fizički običaji.

Fizički zakoni su više ili manje univerzalna memorija kako treba raditi stvari.
Teorija haosa nastavlja objašnjavati, kako u naizgled potpuno slučajnim događajima, ipak postoji red na dubljem nivou! Primeri slučajnih događaja sa haotičnim redom su neuredno kapanje vode iz slavine ili kristalizacija kristala leda. Iako je sekvencija kapi, koje padaju iz slavine potpuno nepredvidljiva u teoriji haosa, ipak postoji dublji red, mustra koju treba prepoznati ! Kristali leda su slični, no nisu identični; nemoguće je predvideti kako će izgledati nakon kristalizacije. Međutim teorija haosa može demonstrirati da kristali leda imaju zajednički skriveni red.

Utemelitelj teorija haosa je Benoit B. Mandelbrot. Zaposlen kao matematičar u IBM-u u New York-u, Mandelbrot je otkrio postojanje skrivenog matematičkog reda u naizgled slučajnim fluktuacijama cena. Proučavao je cene pamuka, robe sa velikom količinom podataka o cenama, do unazad stotinama godina. Mandelbrot je pronašao mustru u fluktuacijama cena, što je bilo revolucionarno i samo reči. To je zbunilo/frustriralo ekonomiste, koji nisu mogli verovati u predvidljivost nečega takvog, kao što su cene pamuka. Ono što je Mandelbrot otkrio je bilo ono, što je kasnije nazvao fraktalom.

Fraktal je rekurzivna geometrijska mustra, koja se beskonačno ponavlja u različitim skalama. Najpoznatiji fraktal je Mandelbrot fraktal. Fraktali se često koriste, kao mustra u programima za čuvanje ekrana. Oni trajno održavaju ponovo oslikavanje ekrana sageometrijskim mustrama rastuće kompleksnosti.

'Red' u Mandelbrot-ovom haotičnom fraktalu je potpuno jednostavan: to je formula:
z -> z² + c,
gde je Z kompleksni broj, a C je konstanta. Formula je rekurzivna, jer se izračunata vrednost za Z ponovo uvodi u formulu, kako bi se dobila nova vrednost. Početna je vrednost 0. Z je kompleksan broj, koji se sastoji od realnog dela i imaginarnog dela. Realne i imaginarne vrednosti od Z se mogu iscrtati na x-y dijagramu dajući začuđujuće slike. Različite vrednost za C će predstavljati različite fraktale i davati fraktalu njegov stepenj slobode.
Fraktale nalazimo svugde u prirodi, na primer u arterijama i venama sistema krvnih žila tela, te u bronhijima ljudskih pluća. Biljke imaju fraktalnu simetriju, brokoli su predivan primer, ali i planinski krajolik je fraktalan. Kada zoom-iramo u objekat koji je fraktalan, vidimo, kako se mustra sa makro nivoa ponavlja na mikro nivou, nezavisno o tome koliko jako zoom-iramo.

Teorija haosa je otkrila postojanje četiri temeljna kosmička atraktora (čudno je što postoje i četiri temeljne sile - op. prev.) - tačka, krug, torus i strani atraktor. Nećemo ulaziti u detalje razlika, ali spomenućemo samo, kako se atraktor najbolje opisuje, kao sila u prirodi, koja kreira red iz haosa. Haos privlači atraktor kreiranja skrivenog reda.

Četiri tipa atraktora deluju na svakom nivou realnosti, kreirajući naš svemir iz haosa. Svet nije u potpunosti organizovan fiksnim fizičkim zakonima kako se formalno verovalo, već je samo-organizujući, a organizuju ga četvorostruki atraktori. Teorija haosa takođe završava vekove fizičkih zakona, drugog zakona termodinamike, zakona entropije, koji tvrdi kako će se sav red u svemiru verovatno raspasti u nered. Atraktori haosa dokazuju, kako mora postojati negentropija (negativna entropija) u svemiru, koja kreira red iz haosa. U stvari radi se o pravilu, a ne izuzetku!
Atraktori teorije haosa kompletno preokreću ideju uzroka i posledice. Kauzalnost je temeljena na ideji obaveznog postojanja uzroka, koji je vremenski pre posledice. Međutim u teoriji haosa, uzrok je atraktor, nevidljiva sila u budućnosti, koja privlači posssledice - sadašnje i prošle događaje.

Atraktor teorije haosa je sila koju je grčki filozof Aristotel nazvao entelehijom, ciljem koji privlači događaje promene. (3)

Rekapitulacija

Na prelazu milenijuma postaje sve očiglednije kako nauka gubi kompletno svoje temelje - objektivnu realnost i kauzalni determinizam.
Iluziju objektivnosti je otklonila kvantna nauka, pokazavši kako ljudska svest igra uticajnu ulogu u kvantnom prostoru subatomske materije. Kvantni naučnici su uvek imali problema sa kopenhaškom interpretacijom kvantne nauke. Ideja o merljivom dejstvu svesti na realnost jednostavno se nije uklapala u establishment radnog ovkira nauke. Descartes i Newton su utemeljili nauku sa pretpostavkom da svest nema nikakvog dejstva na realnost; sama svest je bila prikazivana odvojeno i u domenu religije! To je vodilo slepom verovanju u mogućnost objašnjavanja svemira modelom sata, slepom verom u materijalizam. Niko nije u to sumnjao u 19. veku. Verovalo se, kako bi se sve u prirodi verovatno moglo objasniti u nauci i mehaničkim terminima; svemir je smatran ogromnim mehaničkim satom.

Kauzalni determinizam, već razoren kvantnom naukom sa principom neizvesnosti u kvantnom prostoru, konačno je uništila teorija haosa! Teorija haosa jednostavno tvrdi, da su svi događaji u prirodi haotični i nepredvidljivi, te kako fizički zakoni mogu vrediti samo unutar suženih granica, dajući prostor za kreativnost i spontanost. Uzrok i posledica su preokrenuti, jer fraktal kao uzrok privlači (posledično) dejstvo. Teorija haosa daje verodostojnost ideji o nužnosti postojanja svrhe u svemiru!

Koliko je stvarno jak uticaj svesti na realnost?

Je li ograničen na kvantni domen subatomskih čestica ili igra ulogu i u makroskopskom svetu našeg svakodnevnog iskustva? Pogledajmo šta nauka može reči o svesti u sledećem poglavlju.

Souls of Distortion © 2006