Teorija struna

Tresu se temelji nauke

POGLAVLJE 2


Način kojim mislimo o skoro svim subjektima našeg društva je danas uveliko pod uticajem našeg naučnog shvatanja sveta koji nas okružuje. Darwin-izam je imao veliki uticaj na naše verovanje o životu kao preživljavanju najprilagođenijih. Vidimo kako je to uverenje reflektovano u kapitalističkom sistemu, gde se kompanije bore za što višu prilagođenost. Borba za preživljavanje je motivacija kompanija za stalnom težnjom prema napred i prema pobeđivanju konkurencije.
Naše je društvo po definiciji uvek kasnilo sa naučnim razumevanjem. Potrebno je mnogo vremena za odumiranje starih načina verovanja i navika. Međutim, na prelazu veka umire i sam Darwin-izam. Biolozi kao Lynn Margulis više ne veruju u preživljavanje 'sebičnog gena', dok drugi već nazivaju Darwin-izam najvećom greškom nauke u istoriji.

U ovom poglavlju ćemo videti, kako se fundamentali, paradigma, sami sveti sakramenti nauke - kauzalni determinizam i objektivni realitet, više ne mogu braniti.Nauka je duboko ukorenjena u verovanje, kako za svaku posledicu postoji uzrok. Posledici prethodi uzrok koji se može odrediti. Taj se koncept naziva "kauzalnim determinizmom". Nauka je isključila mogućnost svesti Boga kao kauzalnog faktora prirode! Drugi sveti sakrament je striktna segregacija i nezavisnost objekta i subjekta. Naučnik (subjekt) studiranjem prirode ne utiče na prirodu (objekt) svojim posmatranjem. Taj se koncept naziva "objektivnošću".

Ti sami koreni nauke, 'objektivitet' i 'kauzalni determinizam' su uveliko uticali na naš način mišljenja o svetu. Nauka je potpuno poništila mogućnost postojanja uloge svesti u prirodi i zato je nas oterala u slepo verovanje materijalizma.
Pogledajmo dublje u istoriju fizike, kako bi videli početak pada ,koji će otvoriti put mnogo većoj viziji.

Newton-ovska fizika

Isac Newton (1642 - 1727) je smatran osnivačem moderne zapadne nauke, koja je preovladavala najmanje 200 godina sve do ranih godina 20. veka, kada je Einstein konačno završio hegemoniju Newton-ove fizike svojom teorijom opšte i specijalne relativnosti.

Renè Descartes, koji je razdvojio svet na dva nivoa, duhovni I materijalni, kasnije je inspirisao Isaac Newton-a. Zahvaljujući Renè Descartes-u i Isaac Newton je konačno napustio gledište, kako je Bog bio jedina kauzacija fizićkih fenomena u spoljnjem svetu, pa je rođena nauka, rešena tereta teoloških dogmi.

Premisa Newton-ijanske fizike je kauzalni determinizam. To znači, kako se pretpostavlja, proučavanje i određivanje prirode na isti način kao i proučavanje funkcionisanja mašine. Na primer, želimo sve moguće saznati o načinu,na koji sat otkucava, ono što treba da napravimo, je ispitati svaki zupčanik sata i konačno ćemo shvatiti delovanje celog sata. Tako se proučavala priroda tokom života Newton-a i kasnije.

U Newton-ovoj fizici je atom smatran točkastom česticom u prostoru. Ako smo želeli shvatiti unutrašnju sturkturu atoma, morali bi ga razbiti i proučavati njegove unutarnje delove. Kada tako učinimo, nakon što otkrijemo i zadnju najmanju podčesticu, najmanji zupčanik sata, tako reći, shvatićemo na kraju, sve što se može znati o atomu.

Nauka je uvek sledila taj pristup. Izgradili su se ogromni akceleratori kao onaj u CERN-u (Conseil Europèen pour la Recherche Nucléaire), Evropske organizacije za nuklearno istraživanje u Švajcarskoj, za proučavanje materije i njeno razbijanje. U akceleratorima čestica, materija se bombarduje as česticama, koje su ubrzane blizu brzine svetlosti. Nakon što je atom pogođen ubrzanom česticom, razbija se kao fini kineski porculan, dajući krhotine manjih čestica, koje se proučavaju u plinskoj test - komori, ne bi li se tako otkrila unutrašnja struktura atoma.

Nauka je otkrila čitavo mnoštvo čestica koje čine atom, pa tako imamo elektrone, neutrone, protone, a neutroni i protoni se sastoje od kvarkova. Dugačka lista se nastavlja i izgleda beskrajnom. Fizičari još uvek otkrivaju nove čestice u svojim akceleratorima čestica; a ta otkrića više ne predstavljaju vesti dana! Otkrili su već i katalogizovali blizu tristo podatomskih čestica!

Prema Newton-ijanskoj fizici,spoljni fizički svet je striktno objektivan, što znači da rezultati naučnih eksperimenata nisu zavisni o posmatraču, koji izvodi eksperiment. U tom smislu je nauka formulisala protokol ,po kom se moraju izvoditi naučni eksperimenti, pre nego što budu prihvaćeni. Taj protokol stimuliše reproduktivnost eksperimenata od drugih naučnika bilo gde na svetu.

Newton-ijanska fizika tvrdi, kako svi fenomeni u spoljašnjem svetu moraju imati materijalni uzrok; merljivu silu ili polja energije čija je interakcija sa fiziičkimobjektom uzrok fenomena. Verovalo se kako i svest ima materijalni uzrok. U fizici Newton-a svest je epifenomen ili sekundarni učinak hemijskih i električkih procesa, koji se odvijaju u ljudskom mozgu. Dakle, ona je jednostavno nusproizvod fizičkog mozga i nema nikakav uzrok u sebi samoj.

Gore skicirani pogled Newton-ovom fizikom je i danas još uvek najpopularnije gledište; pa tako većina modernog zapadnog sveta gleda na njega. Nije ni čudo, jer se Newton-ijanska fizika savršeno primenjuje na makrokosmički svet materijalnih objekata, koje posmatramo svojim čulima. Tako i očekujemo funkcionisanje sveta, kada se ujutro probudimo i otvorimo oči, kako bi proživeli još jedan dan.

Newton-ijanska fizika je fizika koju su predavali u sekundarnoj školi i još uvek važi za makroskopski svet. Na primer, zakoni orbitiranja planeta Johannes Kepler-a se još uvek i danas koriste u NASA-i za kalkulisanje putanja svemirskih letelica, sve utemeljeno na čistoj Newton-ijanskoj fizici.

Teorija relativnosti

1905 je Albert Einstein promenio preovladavajuće gledište Newton-ijanske fizike za dobro čovečanstva, uvođenjem svoje specijalne teorije relativnosti, nakon čega je sledila 1915 opšta teorija relativnosti.

Dokazao je kako Newton-ovi zakoni fizike nisu nikako stacionarni, vać su relativni u odnosu na posmatrača i posmatranog. Zavisno o razlici u brzini između posmatrača i posmatranog objekta, prostor se ili počinje stiskati ili širiti, a vreme se počinje usporavati ili ubrzavati.

Striktna objektivnost fizičke realnosti koja je premisa Newton-ovske fizike je održiva i ako se relativistički elementi uzmu u igru između posmatrača i posmatranog. Einstein je zaključio, u svojoj teoriji relativnosti, kako se prostor i vreme, više ne mogu posmatrati kao dve odvojene stvari, već kao jedna ujedinjena stvar, koju je nazvao kontinuum prostor-vreme.

Teorija relativnosti podržava primarnost lokaliteta, što znači nužnost odvijanja svih fizičkih fenomena u ograničenom vremenu i ograničenom prostoru. Akcije na daljinu, trebaju vreme za putovnje kroz prostor, jer nikakva materijalna stvar ili sila ne može preći brzinu svetla.

Kvantna fizika

Tvorac kvantne fizike je Max Planck. 1900. je proučavao spektralne linije, boje topline emitovane iz crnog tela. Crno telo je objekat koji kompletno apsorbuje svu toplotnu radijaciju, dostiže ravnotežnu temperaturu i zatim ponovo zrači apsorbovanu toplinu. Planck je otkrio nekontinuiranost zračenja energije, te zračene topline crnog tela, koji se odvijao u emisiji jednakih i konačnih provala paketa energije sa jasnim frekvencijama. Planck je pretpostavio, da su vibracije atoma u crnom telu bile izvor radijacije. Diskretne linije energetskog spektra bi se mogle jedino objasniti probuđenošću atoma u više energetsko stanje zbog apsorpcije topline. Apsorbovana energija se ponovo otpušta zračenjem paketa elektromagnetske energije, kada se atomi vraćaju u svoja osnovna stanja. Ti su paketi energije nazvani kvantima, a energija paketa je proporcionalna frekvenciji zračenja.

Planck-ov koncept kvanta energije je bio u sukobu sa klasičnom Maxweell-ovom elektromagnetskom teorijom, koja je predviđala kretanje elektromagnetne energije u talasima, poprimajući bilo koje male količine energije, no sigurno ne kvantizovanoano. Trebalo je niz godina, dok se uticaj Planck-ovih otkrića nije konačno prihvatio i shvatio. Planck je očekivao, kako će neko drugi naći bolje objašnjenje od njegovih kvanta, no njih je međutim potvrdio Einstein u kvantima zračenja elektromagnetske energije, u eksperimentima sa fotoelektričnim efektom, gde je svetlosne kvante nazvao fotonima. Ono što je. Zapravo. Einstein dokazao je činjenica. da se svetlost sastoji od čestica, fotona. Einstein je za svoj rad na fotoelektričnom efektu dobio Nobelovu nagradu.

1905 je Rutherford otkrio jezgro atoma, a 1913. je Niels Bohr, koji se radio s Rutherford-om, predložio model atoma sličan minijaturnom Sunčevom sistemu u kom elektroni orbitiraju oko jezgra, kao naše planete oko Sunca. Putanje elektrona oko jezgra su sferični slojevi nazvani elektronskim ljuskama na diskretnim udaljenostima od jezgra. Elektronska ljuska je bila odgovor Bohr-a na otkriće Max Planck-a, zaključivši kako bi atom mogao egzistirati samo sa diskretnim skupom stabilnih energetskih stanja (elektrona - op. MK).

Objasnio je kako elektroni mogu samo orbitirati oko jezgra u datim ljuskama, no slobodno mogu kvantno skakati iz jedne ljuske u drugu. Kada elektron skače (kvantni skok) iz više ljuske (ljuske sa višom energijom - op. prev) na nižu ljusku (ljuska sa nižom energijom - op. MK), emituje se foton određene talasne dužine (frekvencije - op. prev). Elektron ne putuje prostorom između ljuski, već samo skače sa jedne ljuske na drugu. Bohr je objasnio misteriju, zašto se elektroni ne sruše u jezgru rekavši, kako je nemoguće 'preći' najnižu ljusku. Do danas, kvantna fizika nije nikada bila u mogućnosti, objasniti zašto su elektroni prisiljeni orbitirati u datoj ljusci; odgovor je jednostavan - to je magičnost kvantne fizike!

Louis de Broglie je 1924 postavio pitanje u svojoj doktorskoj dizertaciji ‘Recherches sur la théorie des quanta’ (Istraživanje o kvantnoj teoriji) ne bi li elektroni mogli u stvari biti i valovi? To je bilo uvođenje dualiteta vala-čestice u kvantnu fiziku. De Broglie je predložio kako bi se čestice (elektroni) mogle u jednim slučajevima promatrati kao čvrsti objekti, a u drugim slučajevima kao valovi.

Kvantna j fizika je mogla modelirati to čudno dualističko ponašanje materije u konzistentnom matematičkom modelu, međutim nikada nije mogla objasniti, zašto se elektron ili foton, na primer, ponaša jednom, kao čestica a drugi put, kao talas. Kada se posmatraju elektron ili foton kao čestica, sadržani su u ograničenom prostoru, međutim kada se promatraju kao talas, on je svugde jer se talasi šire u prostoru. Pokušati to zamisliti je potpuno nemoguće! Stoga su nazvali taj talas-česticu, atomskom materijom wav(e)(part)icles (analogijom bi prevod bio talas(čest)ica) indicirajući njihovu dualističku prirodu.

Kvantna fizika je najčudnija fizika sa kojom se suočio ovaj svet. Otkriveno je, kako na nivou subatomskih čestica, priroda prestaje biti deterministička. Sve do tog vremena Newton-ijanska fizika je pretpostavljala mogućnost određivanja svih svojstava i ponašanja naše fizičke realnosti, jer je pretpostavljala, pokoravanje te realnosti dobro poznatim fizičkim zakonima bez izuzetaka.

Kvantna fizika je dokazala, kako je ta pretpostavka netačna za elementarne čestice, na mikrokosmičkom nivou. Na tom nivou i se priroda počinje ponašati nejasno i više nije ni u kom slučaju deterministička. Apsolutna sigurnost/izvesnost o egzaktnom stanju i svojstvima čestice više nije odrediva; moguća je jedino kalkulacija u terminima statističke verovatnosti. Taj je princip postao poznat kao Heisenberg-ov princip neizvesnosti, nazvan po Werner Heisenberg-u.

Izuzetno je važno shvatiti, kako ne-deterministička priroda subatomskih čestica nije uzrok pomanjkanja tačnosti mernih instrumenata, već je ona inherentno svojstvo same prirode. Na kvantnom nivou, elektroni skaču u orbite na višim elektronskim ljuskama sa atomima bez ikavog očiglednog razloga. Kada skaču nazad na svoje osnovno stanje, emituje se foton (elektromagnetska svetlosna energija). To je ponašanje uočljivo u svim našim električnim uređajima, na primer, električno pojačalo, kao šum. Slučajno ponašanje prirode na kvantnom nivou je šokirala i zaintrigirala naučnike jer su uvek verovali u Newton-ijanski aksiom o pokoravanju prirode zakonima, koji omogućavaju dobro predviđanje. Fizičari moraju sada živeti sa principom neizvesnosti kvantne fizike. Einstein, koji u to nije mogao verovati, je jednom rekao: "Bog se ne kocka"!
Što prouzrokuje te kvantne fluktuacije energije na kvantnom nivou, a šta onemogućava predviđanje?

Erwin Schrödinger je postavio jednačinu, kako bi odredio ili brzinu (momenat) ili tačnu lokaciju elektrona u elektronskom oblaku (statističkom oblaku verovatnosti - op. prev.), konstatujući, kako se istovremeno, ne može odrediti i brzina i lokacija prema principu neizvesnosti. Znate ili poziciju elektrona ,a njegova brzina (momenat) je neizvesna ili ste pak odredili njegovu brzinu, no njegova lokacija će onda biti neizvesna.

Za rešavanje te enigme dualističke prirode čestice, koja može biti i čestica i talas, kvantni fizičari objašnjavaju taj paradoks, govoreći, kako čestica samo imaginarno egzistira, kao superpozicija svih mogućnosti. U tom stanju čestica ima distribuciju verovatnosti sličnu talasu, dok se ne posmatra. Čim neki posmatrač, u većini slučajeva naučnik u svojoj laboratoriji, meri česticu, kvantna stanja čestice kolabiraju. Superpozicija svih mogućnosti, kaže se, kolabira u samo jedno fizičko stanje pre nego što ga posmatrač posmatra. Pre posmatranja, ona egzistira u transcendentalnom prostoru mogućnosti. Kada se posmatra, ona se 'zamrzne' (kao zaustavljena filmska slika - op. prev.) u samo jednoj od svih mogućnosti.

To je postala famozna kopenhaška interpretacija kvantne fizike, koju je predložio Niels Bohr. Kopenhaška interpretacija kaže, kako čin svesnog posmatranja posmatrača prouzrokuje kolabiranje kvantnog talasa, kvantnu superpoziciju svih mogućnosti. Dakle, prema onom što kvantni fizičari kažu, fizikalni realitet je subjektivan, posmatrač igra aktivnu ulogu u onom što priroda manifestuje. U kvatnom području subatomskih čestica mi smo ko-kreatori svoje vlastite realnosti!

Einstein je jednom rekao: "Nisam siguran je li mesec još uvek tamo, kada okrenem glavu". Time je mislio, kako kvantna nauka pretpostavlja egzistiranje našeg fizičke realnosti samo, kada ga se promatra (stanje čestice), a materija se vraća u čisto energetsko stanje, kada niko ne pazi na nju (talasno stanje).
Kvantna je fizika značila kraj Newton-ijanske objektivne i kauzalno determinističke realnosti, jer svesno posmatranje naučnika ,igra aktivnu ulogu u fizikalnim posmatranjima.

Danas se to znanje počinje koristiti za razvoj tehnologija kvantne enkripcije (šifriranja) za prenos informacija. Presretanje poruke se može otkriti samim aktom posmatranja, a time bi i neautorizovani čitalac, do određene mere, promenio sadržaj poruke.

Kvantna nauka predviđa postojanje takozvanog ne-lokalnog učinka. Ne-lokalni učinci su posledice koje se događaju istovremeno između fizikalnih objekata separisanih u prostor-vremenu. U tom slučaju, nikakvo vreme nije uključeno između uzroka i posledice. To je potpuno protivno teoriji Einstein-a, po kojoj ništa u svemiru, ne može preći brzinu svetlosti. Kada je prvi put čuo o predviđanju postojanja ne-lokalnih posledica kvantne nauke, nazvao ih je 'sablasnom akcijom na daljinu'. Jednostavno nije u to verovao.

U tekstu Einstein, Podolsky i Rosen, objavljenom 1935.g., oni predlažu takozvanu Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) korelaciju kvantno isprepletenih čestica. Dve čestice su isprepletene, kada su im spregnuta kvantna stanja. Kvantno isprepletene čestice reaguju kao jedno telo, naizgled nerazdvojeno. Kada kvantno stanje jedne čestice kolabira u klasično stanje, to čini i druga kolabirajući u potpuno isto stanje. Da bi se to dogodilo, potrebna je trenutna komunikacija između dve čestice, drugim rečima, ne-lokalna. U EPR predlogu je Einstein pokušao pobiti ne-lokalnost kvantno isprepletenih čestica, tvrdnjom, kako kvantna nauka mora biti nekompletna, pa je ponudio i alternativu sa 'lokalno skrivenim varijablama'. 1964. je John Bell teorijski dokazao stvarnost ne-lokalnog učinka kvantno isprepletenih čestica, što je postalo poznato kao Bell-ov teorem.

Tako se komunikacija između isprepletenih čestica opet pretpostavila ne-lokalnom, a time i trenutnom. Ako se stanje jedne čestice promeni, druga reflektuje to isto stanje. Inžinjeri IBM-a su 1993. su radili na kvantnoj teleportaciji, korišćenjem kvantne isprepletenosti, kao na svom kamenu temeljcu.

Kvantna teleportacija je tehnika dematerijalizacije materije, na jednoj lokaciji i 'faksiranje - elektronično prenošenje' u kvantno stanje na drugom mestu, kako bi se na njemu lokalno materijalizovalo. Iako ne očekujemo scene iz Star Trek naučne fantastike u skoroj budućnosti, gde se Scotty-aportira u matični brod US.Enterprise, ostaje činjenica o realnosti fenomena.

Ono na čemu rade IBM istraživači nije stvarna teleportacija same materije, već svojstava njenih kvantnih stanja. Teleportacija je dugo bila smatrana nemogućom, jer bi merenje, skeniranje originala prouzrokovalo kolabiranje kvantnog stanja i tako razorilo original, degradirajući ga na klasično stanje. Međutim, IBM naučnici su predložili trik ,u kom se skeniiranje ne događa u potpunom kvantnom stanju, već u pola klasičnom i pola kvantnom stanju, kako se ne bi prekršio kvantni princip neizvesnosti.

U travnju 2004. BBC vesti su izvestile o proboju u kvantnoj teleportaciji, koju su ostvarili istraživači u Austriji. Oni su uspešno portirali kvantno isprepletene fotone na daljinu od 800 m preko Dunava u Beču, korišćenjem optičkih vlakana. To je prvi takav događaj, kojim je demonstrirana kvantna teleportacija izvan laboratorije.
Kvantna teleportacija je glavna karakteristika razvoja novog super tipa kompjutera, koji koristi kvantnu kompjutaciju. Naši postojeći kompjuteri koriste binarna stanja u memoriji nazvana bitovi, za odlaganje podataka. Bit može imati vrednost ili jedan ili nula. U kvantnoj kompjutaciji klasični su bitovi zamenjeni sa kvantnim bitovima ili qubit-ima. Qubiti, kada su u kvantnom stanju, zauzimaju superopizicijom obe vrednosti (jedan i nula) u isto vreme. Dok su qubiti u kvantnom stanju, odvija se kompjutacija.

Kvantna teleportacija se koristi za pomeranje podataka (qubitova) iz jednog mesta u memoriji u drugo, kao što se to događa i u današnjim kompjuterima. Na kraju kompjutacije kvantna stanja kompjuterske memorije kolabiraju u klasična stanja. Svi qubiti u memoriji će nakon toga imati klasične bit vrednosti ili jedan ili nula! Prednost kvantnih kompjutera, ako bi se mogli konstruisati je njihova mogućnost postizanja, skoro beskonačnog stepena paralelnih obrada, što će ih učiniti ekstremno delotvornim i brzim.

Ne-lokalnost i kvantno isprepletanje je postojalo samo u teoriji, sve dok Alan Aspect sa Instituta za optiku Sveučilišta u Parizu 1982. nije prvi dokazao istinsko postojanje tih delovanja u svojoj laboratoriji. Uspeo je proizvesti seriju fotona dvojnika, koji su bili slati u suprotnim smerovima. Kvantno isprepleteni fotoni dvojnici su putovali u svojim kvantnim stanjima, što znači, kako su imali beskonačni broj smerova spina, svi u isto vreme, kao kvantnu mogućnost. Kada bi se jedan od fotona presreo i merio, kvantno stanje spina fotona je kolabiralo u stanje klasičnog spina, koje se moglo odrediti. U egzaktno isto vreme, dakle sa nula vremenskom razlikom, meren je drugi foton dvojnika, koji je kolabirao u potpuno isto klasično stanje spina kao i prvi foton, nezavisno o udaljenosti između dva fotona. Eksperiment je dokazao nužnost ne-lokalne komunikacije između dva fotona, jer kako bi inače drugi foton znao točan spin svog blizanca.

To je otrkiće uzdrmalo naučnu zajednicu do srži. Ako je ne-lokalno delovanje stvarno, mora postojati ili druga dimenzija hiperprostora, druge fizikalne ravni postojanja, izvan našeg fizičkog sveta ,gde bi se ta ne-lokalna komunikacija dogodila ili je Einstein-ova pretpostavka pogrešna,o nepostojanju mogućnosti za ne-lokalno dejstvo u našem svemiru, tj. o nemogućnosti putovanja brzinom veće od brzine svetlosti.
Nakon Aspect-ovog otkrića, pojavio se fizičar David Bohm sa Sveučilišta u Londonu, sa kompletno drugačijim objašnjenjem. Ono što vidimo kao dva odvojena fotona je možda iluzija, jer su fotoni sjedinjeni u za sada nepoznatom nivou u jedno. Pretpostavio je holografsku prirodu našeg svemira, objasnivši to prelepo sledećom analogijom. Pretpostavimo postojanje kamera pored akvarijuma, jedne ispred akvarijuma, a druge sa strane. Pretpostavimo prikazivanje odvojenih slika dve kamere, koje snimaju plivajuću ribu,gledaocu na dva odvojena ekrana. Gledalacj bi mogao zaključiti, nakon intenzivnog proučavanja slika sa dva ekrana, kako vidi dve ribe, koje plivaju sa sinkronizovanim pokretima (isprepletenim), jer druga riba reflektuje svaki pokret prve ribe. Ono što je David Bohm sugerisao sa ovom analogijom, je postojanje dubljeg nivoa realnosti, gde dva fotona uopšte nisu razdvojena. Predložio je implicitni red u svemiru, jednost na dubljem nivou, koja se raspliće prema spolja, razdvojenim stvarima.

Implikacije kvantne fizike su ogromne; ona nam pokazuje da smo ko-kreatori svoje sopstvene realnosti, bar na mikrokosmičkom nivou realiteta, jer posmatrač igra ulogu u onom što se posmatra. Niels Bohr, su-osnivač kvantne nauke je jednom rekao: "Svako ko nije šokiran kvantnom fizikom, jednostavno je ne razume."
Pružićemo obilje dokaza u ovoj knjizi o činjenici da učinak ljudske svesti u kvantnoj fizici nije ograničen na mikrokosmički nivo, već je takođe primenjiv i na naš makrokosmički svet. Ljudske misli, emocije i namere imaju daleko veći učinak na realnost nego što se to ikada pretpostavljalo. Kvantna nauka je još uvek prevladavajuća nauka; ona može objasniti mnoge fizičke fenomene, izuzev gravitacije!

Teorija struna

U pokušaju ujedinjenja Einstein-ove teorije relativnosti i kvantne fizike, u skladu sa maticom fizike, Sveti gral današnje fizike je 'teorija struna'. Teorija struna bi trebala dati Einstein-ovu unifikacijsku teoriju, koja bi povezivala četiri postojeća polja sila (jake i slabe nuklearne sile, elektromagnetske i gravitacijske) u ujedinjenu teoriju o svemu (T.O.E.). U teoriji struna je sastavni blok materije, vibrirajuća struna, koja može biti slobodnih krajeva ili jednodimenzionalna zatvorena petlja. Zavisno o različitim spinovima i frekvencijama vibrirajuće strune, manifestiraju se različite subatomske čestice. U teoriji struna postoji samo fundamentalni uzrok, vibriranje strune, no na struni odsvirana nota je tako reči odgovorna za različiti tip čestice.

Sama struna je tako mala, da je nemoguće zamisliti njenu egzistenciju! Zato sada želim vaše promišljanje u razmerama; za strunu se kaže kako je velika kao atom, ako je atom velik kao Zemlja! To znači kako je struna neverovatno mala. Ako će teorija ikada biti delotvorna, pitanje je hoće li ikada naučnici moći da dokažu postojanje tih struna u laboratorijama!

Ne-lokalnost u kvantnoj nauci sugeriše postojanje viših nivoa egzistencije, druge dimenzije uz naš fizički svet, jer nikakva informacija ne može putovati brže od brzine svetla u našoj dimenziji. Teorija struna predviđa postojanje barem 10 ili više dimenzija. Fizičari se širom sveta danas slažu kako te fizičke dimenzije same ne mogu objasniti našu fizičku realnost.

Problem teorije struna je postojanje više teorija struna, kako bi se dobio delotvorni model, a te su teorije struna postale tako kompleksne, da ih tek nekoliko briljantnih naučnika može shvatiti, kao što je to profesor fizike na Princetown sveučilištu Edward Witten.


Teorija haosa

U 70-tim godinama 20. veka pojavila se iznenada nova nauka, teorija haosa! Dok je kvantna nauka otkrila, kako objektivnost ne vredi na nuklearnom nivou, teorija haosa ide korak dalje, razočaravajući Einstein-a, koji je verovao, kako se Bog ne kocka.
Teorija haosa otkriva istinitost nepredvidljivosti, neizvesnosti kvantne naukei za ono što se smatralo predvidljivim događajima. Ignorisanjem manjih odstupanja u merenjima, nazivajuči ih greškama merenja, naučnici nisu uspeli shvatiti uopće suštinu! Predvidljivi sistemi, koji bi se mogli objasniti potpuno Newton-ijanskom fizikom, kao što je klaćenje klatna sata i putanje planeta, ipak se ponašaju haotično umesto savršeno predvidljivo.

Nova realnost, koju je otkrila teorija haosa, je postojanje haosa, nepredvidljivosti čak i kod klatna! Naš se svemir uopšte ne pokorava striktnim zakonima fizike. Fizički zakoni deluju samo unutar određenih granica, ostavljajući im stepen slobode. Teorija haosa pokazuje kako naš svemir nije nikako determinističan; već je kreativan i večito evoluirajući. Haos je u grčkoj mitologiji smatran kosmičkom silom koja kreira iz praznine, iz ničega. Sami fizički zakoni ne moraju biti predodređeni, već mogu evoluirati. Sa tog aspekta, bolji termin za fizičke zakone bi bio fizički običaji.

Fizički zakoni su više ili manje univerzalna memorija kako treba raditi stvari.
Teorija haosa nastavlja objašnjavati, kako u naizgled potpuno slučajnim događajima, ipak postoji red na dubljem nivou! Primeri slučajnih događaja sa haotičnim redom su neuredno kapanje vode iz slavine ili kristalizacija kristala leda. Iako je sekvencija kapi, koje padaju iz slavine potpuno nepredvidljiva u teoriji haosa, ipak postoji dublji red, mustra koju treba prepoznati ! Kristali leda su slični, no nisu identični; nemoguće je predvideti kako će izgledati nakon kristalizacije. Međutim teorija haosa može demonstrirati da kristali leda imaju zajednički skriveni red.

Utemelitelj teorija haosa je Benoit B. Mandelbrot. Zaposlen kao matematičar u IBM-u u New York-u, Mandelbrot je otkrio postojanje skrivenog matematičkog reda u naizgled slučajnim fluktuacijama cena. Proučavao je cene pamuka, robe sa velikom količinom podataka o cenama, do unazad stotinama godina. Mandelbrot je pronašao mustru u fluktuacijama cena, što je bilo revolucionarno i samo reči. To je zbunilo/frustriralo ekonomiste, koji nisu mogli verovati u predvidljivost nečega takvog, kao što su cene pamuka. Ono što je Mandelbrot otkrio je bilo ono, što je kasnije nazvao fraktalom.

Fraktal je rekurzivna geometrijska mustra, koja se beskonačno ponavlja u različitim skalama. Najpoznatiji fraktal je Mandelbrot fraktal. Fraktali se često koriste, kao mustra u programima za čuvanje ekrana. Oni trajno održavaju ponovo oslikavanje ekrana sageometrijskim mustrama rastuće kompleksnosti.

'Red' u Mandelbrot-ovom haotičnom fraktalu je potpuno jednostavan: to je formula:
z -> z² + c,
gde je Z kompleksni broj, a C je konstanta. Formula je rekurzivna, jer se izračunata vrednost za Z ponovo uvodi u formulu, kako bi se dobila nova vrednost. Početna je vrednost 0. Z je kompleksan broj, koji se sastoji od realnog dela i imaginarnog dela. Realne i imaginarne vrednosti od Z se mogu iscrtati na x-y dijagramu dajući začuđujuće slike. Različite vrednost za C će predstavljati različite fraktale i davati fraktalu njegov stepenj slobode.
Fraktale nalazimo svugde u prirodi, na primer u arterijama i venama sistema krvnih žila tela, te u bronhijima ljudskih pluća. Biljke imaju fraktalnu simetriju, brokoli su predivan primer, ali i planinski krajolik je fraktalan. Kada zoom-iramo u objekat koji je fraktalan, vidimo, kako se mustra sa makro nivoa ponavlja na mikro nivou, nezavisno o tome koliko jako zoom-iramo.

Teorija haosa je otkrila postojanje četiri temeljna kosmička atraktora (čudno je što postoje i četiri temeljne sile - op. prev.) - tačka, krug, torus i strani atraktor. Nećemo ulaziti u detalje razlika, ali spomenućemo samo, kako se atraktor najbolje opisuje, kao sila u prirodi, koja kreira red iz haosa. Haos privlači atraktor kreiranja skrivenog reda.

Četiri tipa atraktora deluju na svakom nivou realnosti, kreirajući naš svemir iz haosa. Svet nije u potpunosti organizovan fiksnim fizičkim zakonima kako se formalno verovalo, već je samo-organizujući, a organizuju ga četvorostruki atraktori. Teorija haosa takođe završava vekove fizičkih zakona, drugog zakona termodinamike, zakona entropije, koji tvrdi kako će se sav red u svemiru verovatno raspasti u nered. Atraktori haosa dokazuju, kako mora postojati negentropija (negativna entropija) u svemiru, koja kreira red iz haosa. U stvari radi se o pravilu, a ne izuzetku!
Atraktori teorije haosa kompletno preokreću ideju uzroka i posledice. Kauzalnost je temeljena na ideji obaveznog postojanja uzroka, koji je vremenski pre posledice. Međutim u teoriji haosa, uzrok je atraktor, nevidljiva sila u budućnosti, koja privlači posssledice - sadašnje i prošle događaje.

Atraktor teorije haosa je sila koju je grčki filozof Aristotel nazvao entelehijom, ciljem koji privlači događaje promene. (3)

Rekapitulacija

Na prelazu milenijuma postaje sve očiglednije kako nauka gubi kompletno svoje temelje - objektivnu realnost i kauzalni determinizam.
Iluziju objektivnosti je otklonila kvantna nauka, pokazavši kako ljudska svest igra uticajnu ulogu u kvantnom prostoru subatomske materije. Kvantni naučnici su uvek imali problema sa kopenhaškom interpretacijom kvantne nauke. Ideja o merljivom dejstvu svesti na realnost jednostavno se nije uklapala u establishment radnog ovkira nauke. Descartes i Newton su utemeljili nauku sa pretpostavkom da svest nema nikakvog dejstva na realnost; sama svest je bila prikazivana odvojeno i u domenu religije! To je vodilo slepom verovanju u mogućnost objašnjavanja svemira modelom sata, slepom verom u materijalizam. Niko nije u to sumnjao u 19. veku. Verovalo se, kako bi se sve u prirodi verovatno moglo objasniti u nauci i mehaničkim terminima; svemir je smatran ogromnim mehaničkim satom.

Kauzalni determinizam, već razoren kvantnom naukom sa principom neizvesnosti u kvantnom prostoru, konačno je uništila teorija haosa! Teorija haosa jednostavno tvrdi, da su svi događaji u prirodi haotični i nepredvidljivi, te kako fizički zakoni mogu vrediti samo unutar suženih granica, dajući prostor za kreativnost i spontanost. Uzrok i posledica su preokrenuti, jer fraktal kao uzrok privlači (posledično) dejstvo. Teorija haosa daje verodostojnost ideji o nužnosti postojanja svrhe u svemiru!

Koliko je stvarno jak uticaj svesti na realnost?

Je li ograničen na kvantni domen subatomskih čestica ili igra ulogu i u makroskopskom svetu našeg svakodnevnog iskustva? Pogledajmo šta nauka može reči o svesti u sledećem poglavlju.

Souls of Distortion © 2006

Proročanstvo o promenama na Zemlji

POGLAVLJE 1

Naša draga majka Zemlja pati pod stresom ljudskih nastojanja, koji su postali nepodnošljivi svetskim rastom populacije neshvatljivom brzinom. Sadašnja je populacija sveta od 6 milijardi duša, no ona će rasti do 10 milijardi 2030. i 20 milijardi 2070, ukoliko se taj postojeći rast nastavi.
Čovečanstvo troši samo 40% neto primarne proizvodnje hrane i energije, koja je raspoloživa na Zemlji za sve svoje vrste. Samo u zadnjih trideset godina uništeno je više od trećine prirodnih resursa zbog ljudskog delovanja. Reke su nam zagađene, a okeani umiru.
Zemlja se više ne može nositi sa udarcima koje prima, dok ćemo mi iskusiti rezultate verovatno pre nego kasnije, samo je pitanje vremena.
Više ne moramo verovati naučnicima, koji tvrde kako se “globalno zagrevanje” ne može dokazati, te kako je Zemlja dobro. Svako sa očima za gledanje i ušima za slušanje je trebao uočiti do sada, kako se naša klima menja. Do kraja ovog veka polovi će se otopiti, naši će okeani biti zagađeni, a dve trećine svih životinjskih vrsta Zemlje će izumreti.
Čak i u ovako alarmantnom stanju, većina nas se više brine o godišnjoj kompenzaciji inflacije i o rezultatima svog favoriziranog fudbalskog kluba u ligi šampiona, nego o kiselim kišama koje padaju na naše krovove. Ako bi samo pogledali svakog dana novine, dobili bi impresiju kako je svet svakog dana sve nasilniji. Srednji Istok je u stanju meteža, a pretnja terorizma nakon 9/11 je postala tako neminovna, da već utiče na živote miliona ljudi. Polarizacija i netolerancija između svetskih kultura i religija rapidno rastu.
Mnogi takođe doživljavaju dramatične promene u svojim ličnim životima. Intimne veze i brakovi se izgleda lakše i češće raspadaju nego ikada pre u istoriji. Naša dobra vremena sa pet radnih mesta koja su izgledala kao garancija za lagani prolaz do penzije su prošla, a izmena radnih mesta je postala uobičajenost! Sagorevanje među menadžerima je uobičajeno, a i svedoci smo mnogih ispadanja iz te trke za vrh.
Naše zapadne ekonomije, koje su dekadama bile vrlo stabilne, izgledaju prilično neuravnoteženo ovih dana, a zaposlenost na Zapadu uveliko opada u korist zemalja u razvoju, koje čekaju polet svojih ekonomija! Ekonomski razvoji se izgleda odvijaju sve više rastućom brzinom, vreme do (izlaska na) tržišta novih proizvoda su postala neverovatno kratka. U mnogim slučajevima je proizvod već zastareo i pre svog uvođenja na tržište. Pa tu su onda i deficiti država u milijardama dolara svetskih ekonomija, koji su postali tako teški da bi mogli kolabirati pod vlastitom težinom.
Čak su i naše političke strukture, utemeljene stranke koje su nekad bile nosači i adheziv našeg društva, postale nepredvidljivim. Nove stranke sa radikalnim političkim idejama neočekivano izranjaju preuzimajući teret sledbenika, te izazivajući šokove i iznenađenje establishment-a.
Proširena velika korupcija i skandali pranja novca su izgleda samo površina onoga u šta su uključene respektovane multinacionalne kompanije.
Naš se svet menja i to brzo, a stvara se osećaj kako i samo vreme ide brže, zar ne? Šta se događa sa našim svetom, kuda to vodi?

Proročanstva

Svet je poznavao mnoge proroke i mnogi su među njima predviđali destrukciju i očaj novog milenijuma, koji izgleda tako magičnim vremenom nespojivim sa krajem sveta. To nije bilo predviđano samo za kraj drugog milenijuma, već i za prvi milenijum, a kako danas možemo posvedočiti, proročanstva se nisu dogodila.
Tu su i drugi proroci kao Nostradamus (1503. – 1566.), koji je čovečanstvu proricao sa 2000. godinom ili patnju apokaliptičkog holokausta ili neviđenu promenu i rađanje nove globalne svesti. (1)
Madam Blavatsky (1831. – 1891.), mistik i utemelitelj Teozofskog društva, je predvidela završetak 5200 - godišnjeg perioda, sadašnjeg Kali Yuga ili Tamnog doba, koje bi trebalo naslediti doba svetla.
Dakle još ima nade.

Najprominentniji prorok prošlog stoleća je bez sumnje Edgar Cayce (1877. – 1945.). On je najbolje dokumentovani vidovnjak do sada. Edgar Cayce, poznat kao spavajući prorok je izveo 14 306 ‘čitanja’ tokom spavanja u izmenjenom stanju svesti i sve su ‘interpretacije’ dokumentirane. Postao je vrlo popularan zbog svojih medicinskih ‘očitavanja’, jer je mogao sa skoro sto postotnom tačnošću dijagnostikovati bolest svojih pacijenata. U većini slučajeva je čak i spomenuo ime i adresu lekara koga treba konzultovati! A sve to dok je bio u stanju transa znajući samo ime pacijenta koga nikada ranije nije sreo! U kasnijim danima svoje karijere, počeo je prenositi informacije o prošlim civilizacijama, kao one o kulturi Egipta i Atlantide, a predvidio je i događaje u budućnosti ove planete koji su postali poznati kao ‘promene Zemlje’. Sam Edgar Cayce je osnovao “Asocijaciju istraživnja i prosvetljenja - Association for Research and Enlightenment’ (A.R.E.) kako bi se sačuvalo njegovo nasleđe. Ta organizacija još uvijek postoji i vrlo je aktivna. Edgar Cayce-a su studirali vrlo detaljno, a posvećeno je tom mističnom čoveku više od tristo knjiga.

Danas je Edgar Cayce još uvek zagonetka za mnoge ljude, jer se već veliki broj njegovih predviđanja pokazao tačnim, a mnogi su naučnici, uglavnom arheolozi i egiptolozi naučili kako njegove informacije treba uzimati vrlo ozbiljno i koristiti ih kao svetionik u svojim naučnim pokušajima.
Cayce je sugerisao kako će godine između 1958. i 1998. biti vreme velikih promena, globalne transformacije. Te promene ne bi značile kraj sveta, već bi bile glasnici Novog doba i duhovnih transformacija. Sama Zemlja bi prolazila kroz enormne promene u formi jakih potresa, erupcija vulkana, pojačane sunčeve aktivnosti, dramatičnih promena mustri klime, masovnog potapanja kopna, što će kulminirati u pomaku polova.
To sada ne izgleda vrlo obečavajućom perspektivom, međutim, kako ćemo pokazati u ovoj knjizi, dramatične se promene stvarno događaju, a nagli porast prirodnih katastrofa se širi Zemljom i tokom pisanja ove knjige. Na sreću, jedan od najjaćih argumenata kojeg je Cayce koristio, je bio onaj o nepredodređenoj budćnosti, jer ona zavisi u velikoj meri o intenciji čovečanstva za oblikovanje vlastite budućnosti. U tom smislu je ostavio otvoren prostor i za drugačije rezultate vlastitih predviđanja.

Spavajući prorok je delimično gledao u davnine ljudske istorije i dao detaljne informacije o starim civilizacijama kao što je egipatska. Stotine njegovih zapisa je diskutovalo izgubljeni kontinent Atlantidu, koji je potonuo 10.500 godina pre n.e. tokom globalne kataklizme, poplave koju je prouzročilo pomicanje polova Zemlje. Opisao je civilizaciju Atlantide kao najnapredniju civilizaciju u ljudskoj istoriji. Spomenuo je i dvoranu zapisa, biblioteku znanja Atlantide, koju su spasili nakon poplave preživeli sa potopljene Atlantide i sklonili na dva mesta na Zemlji, jedno od njih se nalazi između leve šape Sfinge i Nika na Giza visoravni, a drugo mesto je meksički Yucatan poluotok Maya. Prema Cayce-u, Veliku piramidu (piramida Keopsa ili Kufu-a) na Giza visoravni u Egiptu je izgradio 10.500 prije n.e. Toth iz Atlantide, koga su Grci poznavali kao Hermes Trismegistus-a i visokog sveštenika Ra-Ta, obojica preživeli sa Atlantide. Izgradili su Veliku piramidu kako bi sačuvali kulturu Atlantide. Edgar Cayce je objasnio kako je on sam reinkarnacija Ra-Ta, visokog sveštenika koji se pridružio konstruisanju Velike piramide.

Prema Cayce-u, većina je današnje nauke i tehnologije jednostavno ponovno otkrivanje tehnologija koje su nekad pripadale kulturi Atlantide. A kako ćemo demonstrirati u ovoj knjizi, stvarno davno znanje ponovo izranja na površinu, bacajuči potpuno novo svetlo na nauku, a pomaže i u oblikovanju nove nauke etera. Bitovi i delovi znanja Atlantide su bili čuvani kao tajna u tajnim društvima, kao što su Slobodni zidari. Mnogo je originalnog znanja međutim izgubljeno, no temelji te nove nauke su sačuvani u staroj vrsti,poznatoj kao “sveta geometrija” koja se sada rekonstruiše.
Leonardo da Vinci je bio član takvog tajnog društva, koja su tokom moderne istorije očuvali vrstu svete geometrije u svojim umetničkim formama. Rimska katolička crkva je zabranila to pagansko znanje, kako bi sveti tekstovi Biblije bili jedini potrebni i dozvoljeni.

Predmet članstva u tajnom društvu Leonarda Da Vinci-ja je dobio svetsku pažnju od kada je Dan Brown napisao knjigu koju je nazvao “Da Vinci-jev kod”. Iako se knjiga uglavnom bavi pretpotstavljenim brakom Isusa i Marije Magdalene i njihovim potomstvom, ona i ukazuje na činjenicu da je Leonardo Da Vinci naglašavao važnost Zlatne sredine, Φ (Phi). U knjizi ćemo pokazati kako su naučnici koristili svetu geometriju, geometriju Φ, za kreiranje cele nove fizike temeljene na važnosti Zlatne sredine, Φ! (Phi). Diskusija o 'Svetom gralu' u 'Da Vinci-jevom kodu' nije, verujem ni o fizikalnom objektu, ni vrču korišćenom u zadnjoj večeri Isusa, niti o njegovoj liniji kraljevske krvi ('sang real'), već se diskutuje o očuvanju svete geometrije i značaja Zlatne sredine, koje čovečanstvo sada ponovo otkriva! Na kraju, no ništa manje vredno, najiznenađujuće proročanstvo koje počinje zanimati celi svet, a ona se izgleda otkrivaju i tokom pisanja knjige je proročanstvo kraja vremena Maja za 2012.
Kultura Maja je bila kultura domorodačkih američkih Indijanaca, koja je cvetala od 300. godine nove ere do 900. godine nove ere u Južnoj Americi. Iz do sada naučnicima nepoznatih razloga, klasična kultura Maja je naglo završila, napuštanjem svojih gradova i kompleksa hramova. Danas potomci Maja još uvek žive u Meksiku, Gvatemali i Hondurasu i još uvek nose sa sobom proročanstva svojih predaka. Maje su bili izvrsni posmatrači neba sa dubokim razumevanjem astronomije. Bili su opsednuti sa vremenskim ciklusima, pa su razvili nekoliko ekstremno tačnih kalendarskih sistema temeljenih na nebeskim ciklusima.

Jedan od njih je Tzolkin kalendar sa 260 kin-a (dana), zatim drugi Haab kalendar s 365 kin-a (dana). Haab se sinhronizuje sa ciklusima Venere, dok se Tzolkin kalendar sinkronizuje sa mističnim kalendarom Dugog brojenja Maja. Kalendar dugog brojenja se koristio za duge vremenske periode i sastojao se od 13 Baktun podciklusa. Baktun se dalje sastoji od 20 podciklusa, nazvanih Katun-ima. Svaki se Katun sastojao od 20 tuna i konačno svaki se tun sastojao od 360 kin-a (dana). Tako je kompletan Baktun trajao 20x20x360 = 144.000 kin-a, vrlo sveti broj iz pradavnih vremena i višestruko spominjan u Bibliji. Neki naučnici veruju kako značaj promera 13 : 20 ugrađenog u kalendar Dugog brojenja ukazuje na promer Zlatne sredine svete geometrije; međutim promer 13 : 20 bi predstavljao tačno Fibonacci promer, koji konvergira Zlatnoj sredini.

Ukupno trajanje kalendara Dugog brojanja je 5200 godina. Prema Maja naučnicima, taj kalendar počinje 11. kolovoza 3114. pre Hrista i završiće 21. decembra 2012. Maje su verovale kako je svet prošao kroz mnoge epohe, koje su nazivali Suncima. Kraj kalendara Dugog brojenja bi bio kraj četvrtog Sunca i rađanje petog Sunca, označavajući kraj starog sveta kakvog poznajemo i početak novog. Stoga su proročanstva Maja o kraju vremena u stvari proročanstva o novom početku, ponovnom rađanju Zemlje.

Proročanstva Maja se izgleda slažu sa predviđanjima Edgar Cayce-a, jer i Maje predviđaju da će tom novom početku prethoditi serija preokreta u svetu sa velikim izazovima čovečanstvu. Ti izazovi bi pomakli svest čovečanstva u globalnim merilima.
Izvori proročanstava Maja se mogu pratiti unazad do njihove Knjige stvaranja, Popul Vuh. Njihov najveći prorok je bio Bog Paskal. Proročanstva Maja su držana tajnim tokom era, a dekodirana su jedina četiri kodeksa Maja, koji su 'preživeli' špansku inkviziciju, su počela 1960-tih, dok je stvarni proboj u razbijanju koda, učinjen tek osamdesetih. U međuvremenu su šamani Maja prenosili proročanstva usmenom predajom sa jedne generacije na drugu u dubokoj tajni. Njihova politika tajnosti proročanstava se promenila, kada su Maje prepoznale prve znakove promena na Zemlji, koje su predvideli njihovi proroci. Znali kako je došlo vreme da celi svet uči o njima.

1997.holandskom filmskom režiseru je bilo dozvoljeno da snima okupljanje plemena domorodačkih američkih Indijanaca sa celog kontinenta Amerike na svetoj ceremoniji održavanoj u tamnim šumama Gvatemale. Ceremonija je održana sa ciljem izlečenja Zemlje, a Indijanci nisu više pokušavali sakriti svoja proročanstva, pa su dozvolili snimanje dokumentarnog filma, Wiek Lenssen-u. Njegov film "Godina nula" (Nulta godina - The Year Zero) nije nažalost dobio primerenu međunarodnu pažnju.(3)

Krugovi useva

Između svih gore spomenutih promena Zemlje, koje se događaju u našem vremenu ljudske istorijei, događa se i skoro zanemareni čudni i ismejavani fenomen; pojava krugova useva svugde na globusu u zadnje dve dekade. Do danas je izvešteno i katalogovano nekih deset hiljada krugova useva. Mnogi tvrde kako su to prevare/šale i stvarno je mnogo njih verovatno prevara, kao što je zloglasni par Doug & Dave zaveo svet 1991. poravnavši svoje useve drvenim daskama.

Međutim obilje krugova useva koji se pojavljuju širom sveta, ne mogu verovatno biti šala, samo nekoliko prevaranata. Krugovi useva su detaljno istraživani i pravi krugovi ne pokazuju nikakve znakove štete na usevima, već samo spaljenost svetlom na stabljici, kao da su svinute nekom nepoznatom energetskom silom. Studije su otkrile promene u elektromagnetnom polju koje okružuje krugove useva.Ko god ili šta god je napravilo te krugove useva je irelevantno znaćenju poruke koje ti krugovi useva nose. Krugovi nam demonstriraju principe svete geometrije!

Elegantni i često fraktalni oblici krugova sadrže katkad očigledno skrivenu geometriju. Krugovi useva opisuju znanje, koje je delimično očuvano u prastarim tradicijama, te koje se može još i danas naći u mandalama Budista i Hinduista, arhitekturi crkava i katedrala, te mnogim vrstama umetnosti kao na primer u slikama Leonarda Da Vinci-ja.




Rekapitulacija

U poslednjem veku, posebno u zadnjih dvadeset godina, kada su se dogodile mnoge promene, koje izgleda kreiraju disharmoniju i nestabilnost na društvenim nivoima, te u politici. Takođe je postalo očigledno kako se menja naša klima, dok je masovno izgladnjivanje dovelo do izumiranja nekih vrsta. Edgar Cayce je predvideo u tridesetim prošlog veka mnoge događaje koji se sada pokazuju. Takođe je predvideo kako će nauka možda obnoviti naučno znanje legendarnog izgubljenog kontinenta Atlantide.

Očigledno je, kako se nešto definitivno događa sa ovom planetom i iznenađujuće je što je Edgar Cayce predvideo te događaje, koji su postali poznati kao proročanstva o "Zemaljskim promenama". Istu nam poruku donose iz antike i proročanstva Maja, skrivene unutar Maja kodeksa a potvrđivane od Majanaca koji danas žive, kao svete poruke njihovih predaka.

Zajedno sa svim promenama Zemlje, kakvima ih je predvideo Cayce, rađa se i nova naučna svesnost. Njeno se rađanje događa u malom krugu naučnika uglavnom izvan krugova matične nauke. Taj krug učenjaka se brzo širi; među njima su profesori slavnih univerziteta u područjima fizike, biologije i neuropsihologije. Ti naučnici iscrtavaju novu naučnu viziju, koja u najmanju ruku oduzima dah, iako o tome postoji mala svesnost javnosti, jer se njom ne bave ni novine niti kasne večernje vesti. Kako sada Zemljom hoda 99% naučnika, od svih koji su ikada postojali, nije čudno što se javljaju proboji!

Nova vizija otkriva čudesni svemir u kom ljudska svest igra daleko važniju ulogu nego što se ikada moglo zamisliti. To ujedno pokazuje kako naša civilizacija nije uopšte vrh evolucije, jer postaje sve jasnije kako su druge velike i visoko napredne civilizacije morale prethoditi našoj postojećoj civilizaciji. Atlantida se uzdiže, kako je to predvideo Edgar Cayce!

Da li bi sav taj razvoj mogao biti preteča cvetajuće naučne revolucije, koja bi eventualno vodila duhovnoj transformaciji, kako je predviđano u prošlosti? U novoj naučnoj viziji, nauka i duhovnost konvergiraju!
Naše se znanje izgleda toliko ubrzava, da će se ukoliko ne promenimo sastav školovanja, u školama jedino predavati istorija! Verovatno u neko buduće vreme, knjige iz istorije će označiti kraj 20-tog i početak 21veka kao epohu naučne renesanse. Zato nastavimo i pogledajmo šta će nauka reči.

Souls of Distortion © 2006

Uvod

Pozivam na korišćenje sopstvene intuicije tokom i nakon apsorpcije materijala diskutovanog u knjizi. Mnoge stvari o kojima ćete čitati nisu lagano prihvatljive sa našim materijalistički opranim umovima. U Zapadnom civilizovanom svetu oslanjamo se samo na naučne činjenice (muška logika leve strane mozga), dok na Istoku se kaže, kako je nešto istina, ukoliko je to lično iskustvo (ženska intuicija desne strane mozga). Pozivam Vas na korišćenje obe strane mozga kako bi pronašli šta je to istina za Vas!
Savršeno mogu zamisliti Vašu jaku skeptičnost u vezi sa predmetom ove knjige i stvarima o kojima ćete čitati. Skepiticizam je solidan mehanizam za prihvatanje novih koncepata. Međutim, želeo bih Vam sugerisati, kako se skepticizam može koristiti i kao odbrambeni mehanizam ega, kojim se on štiti od mogućnosti da nije u pravu. Ako smo skeptici, prihvatamo svet kakav jeste, svet kao sigurno nebo, status quo. Ukoliko ne dozvolimo ulaz novim verovanjima, na nas ne može uticati ni sama bit našeg postojanja, pa možemo nastavljati svoj posao kao obično. Skeptici su često u dobrom društvu jer se priključuju masama. Međutim skepticizam može biti i prepreka, koja nam blokira učenje. Potrebna je hrabrost i za samom sebi dozvoliti prihvatanje novih koncepata u ovoj knjizi. Sa tog aspekta ova knjiga nije neko lagano štivo i zahtevaće otvoreni um.

Prolog

Pre tristo godina, francuski filozof René Descartes (1596 – 1650) dozvolio je sebi slobodu za podelu našeg sveta na dve ravni, materijalnu i duhovnu ravan. Duhovna ravan je postala predmet religije, a materijalna ravan je bila dodeljena nauci. To je bio početak nezavisnog (odvojenog) puta naučne zajednice naučnika oslobođenih od do tada dogmatički utemeljenih naučnih činjenica, koje je diktiralo Hrišćanstvo sa Biblijom u svojim rukama kao jedinim izvorom cele istine.
Sada nakon tristo godina od Descartes-ovog uvođenja odvajanja nauke i religije, izgleda kako je nauka prošla celi krug, u maloj ali rastućoj naučnoj zajednici, ulazeći sada u ravan duhovnosti! Most između nauke i duhovnosti je skoro pređen!
Kada kvantna fizika 20-tog veka više nije mogla isključivati mogućnost stvarnog učinka ljudske svesti na fizičku realnost na subatomskom nivou, naučnici su počeli otkrivati stvari o našem realitetu koji izgleda koroborira s principima ezoteričkog učenja. Ezoteričko učenje se održavalo na životu u duhovnim tradicijama kao što su Veda tekstovi, židovski Kabbalah te u tajnim gnostičkim krugovima kao što su slobodni masoni, koji su imali u svojoj sredini mnoge poznate lidere i učenjake.

Stvari o kojima ćete čitati u ovoj knjizi su otkrića mnogih vodećih naučnika u različitim područjima nauke, među kojima su i proslavljeni profesori poznatih univerziteta. Počeo sam verovati kako će revolucionarna otkrića ostvarena u zadnjoj dekadi prošlog 20.veka, od kojih ćemo prodiskutovati u knjizi samo deo, na kraju promeniti postojeće naučne paradigme, a time i paradigmu našeg društva.
Promene možda neće ići brzo, jer je nauka postala jednako dogmatska kao i religiozni koreni iz kojih je potekla! Međutim u sve više rastućoj brzini naše evolucije, društvene se promene događaju mnogo brže nego pre tristo godina u vreme Descartes-a. Kartezijanski materijalistički pogled na svet, slepo verovanje, kako postoji samo materijalistički uzrok svemu u svemiru, je nasleđe nauke, koje je dominiralo našim Zapadnim verovanjem u pogledu realiteta stotinama godina. No verujem, kako će postojeći pogled na svet biti eventualno zamenjen novom vizijom, koja se počinje shvatati u maloj zajednici naučnih pionira.
Ta naučna vizija izgleda dolazi u vreme, koje očajno treba nove odogovore za probleme sa kojima se suočavamo. Čovečanstvo je došlo do raskršća Ako nastavimo putovati putem kojim smo krenuli, možda nećemo preživeti kraj 21. veka. Suočeni smo sa ogromnim ekološkim problemima i klimatskim promenama koje su postale očigledne, a izgleda da su već i ireverzibilne. Postoji pobuna u svakom kutku ove zemlje, a trend najavljuje sve ekstremnije nasilje kako godine prolaze. Svetska je kultura podeljena, polarizovana između sukobljenih religija koje nastoje radikalizovati grupe unutar naših društava. Pretnja terorizma predstavlja stvarnu opasnost stabilnosti sveta. Potpuno smo sposobni za samo-uništenje ukoliko ne promenimo smer.
Stvara se globalni pritisak za kreiranje radikalnih promena i kretanje dugim smerom. No ima li još nade za čovečanstvo?
Na prvi pogled ideja može izgledati iracionalno za gore skiciranu situaciju, no duhovni izvori veruju kako je Gaia, Majka Zemlja trenutno u procesu transformacije iz Doba Ribe u doba Vodolije, završavajući evolucijski ciklus od 75.000-godina. Sve vodeće religije imaju proročanstva vezana za kraj vremena, a i mi smo imali mnoge proroke koji su to objavili, Isus Krist, Mohamed, Nostradamus i Edgar Cayce, da navedemo samo neke. Za Zemljinu pretpostavljenu transformaciju postoje mnogi nazivi kao što su “Drugo pojavljivanje Hrista”, dolazak “Novog Jeruzalema” i “Uzašašće”.
Trenutno vreme nosi mnoga obeležja tih proročanstava, pa bi li mogli stvarno biti usred tih transformacijskih promena upravo sada? Mnogi istraživači Novog doba veruju kako se to upravo događa. Transformacija Zemlje je verovatno počela negde u osamdesetim godinama prošlog doba i kulminiraće oko 2012.
Kada sam prvi put čuo za takve tvrdnje prvobitno sam ih odbacio, što bi verovatno i Vi, kada bi ova knjiga bila prva o toj temi!
Nakon čitanja i studiranja mnogih materijala koji podržava te tvrdnje, izgubio sam mnogo svog skepticizma i počeo verovati kako živimo stvarno u vrlo specijalnom vremenu. Tema vibrira sa samom biti mog bića. Jer dugo koliko se god mogu setiti, osećao sam, kako stvari mogu biti toliko drugačije u našem svetu, što me je i odvelo u pisanje ove knjige. To je moj mali doprinos boljem svetu, koga delim sa Vama u svetu, kome je to tako jako potrebno u ovim problematičnim vremenima.
x
Ova knjiga nije o “kraju sveta”, “Apokalipsi”, baš suprotno, ona je o kraju starog sveta kakvog Vi i ja znamo danas i rađanju jednog svetlijeg novog.
Veći je deo knjige utemeljen na solidnim naučnim “dokazima” koji mogu koroborirati gore izrečene tvrdnje; ona nije temeljena na popularnim metafizičkim idejama Novog doba. Međutim, u zadnjem poglavlju ću uvesti neke “neortodoksne” izvore, kao što je kanalizovano delovanje “zakona jednosti”, koji Vas možda neće privući. Uključujem taj izvor jer će za mnoge biti vrlo uverljiv.
Pozivam na korišćenje sopstvene intuicije tokom i nakon apsorpcije materijala diskutovanog u knjizi. Mnoge stvari o kojima ćete čitati nisu lagano prihvatljive sa našim materijalistički opranim umovima. U Zapadnom civilizovanom svetu oslanjamo se samo na naučne činjenice (muška logika leve strane mozga), dok na Istoku se kaže, kako je nešto istina, ukoliko je to lično iskustvo (ženska intuicija desne strane mozga). Pozivam Vas na korišćenje obe strane mozga kako bi pronašli šta je to istina za Vas!
Savršeno mogu zamisliti Vašu jaku skeptičnost u vezi sa predmetom ove knjige i stvarima o kojima ćete čitati. Skepiticizam je solidan mehanizam za evaluiranje novih koncepata. Međutim, želeo bih Vam sugerisati, kako se skepticizam može koristiti i kao obrambeni mehanizam ega, kojim se on štiti od mogućnosti da nije u pravu. Ako smo skeptici, prihvatamo svet kakav jeste, svet kao sigurno nebo, status quo. Ukoliko ne dozvolimo ulaz novim verovanjima, na nas ne može uticati ni sama bit našeg postojanja, pa možemo nastavljati svoj posao kao obično. Skeptici su često u dobrom društvu, jer se priključuju masama. Međutim skepticizam može biti i prepreka, koja nam blokira učenje. Potrebna je hrabrost i za samom sebi dozvoliti prihvatanje novih koncepata u ovoj knjizi. Sa tog aspekta ova knjiga nije neko lagano štivo i zahtevaće otvoreni um.
Većina materijala knjige je inspirisana i temeljena na radovima David Wilcock-a. Doći ćemo do diskusije sa njim tokom napredovanja knjigom. Mislim kako David Wilcock igra vitalnu ulogu u razotkrivanju nove naučne svesnosti, globalnog pomaka u svesti, jer je on više od samo još jednog naučnika, kako ćemo to kasnije otkriti! Napisao je tri važne knjige, koje se slobodno download-uju sa njegovog web site-a http://www.divinecosmos.com. Njegov se rad počinje prepoznavati u naučnim krugovima.
Knjiga će se takođe fokusirati na proročanstva Edgar Cayce (1877 – 1945), zadnjeg velikog proroka, koji je u zadnjem veku, tako precizno predvideo “Svetske promene”, što se verujem tek sada razotkriva.

Nadam se kako će ova knjiga doneti nešto nade i svetla ovom svetu kome je to preko potrebno. Lično verujem u sjajnu i svetlu budućnost pred nama, no potrebno je naše slaganje i verovanje kako bi je oblikovali!

Isto tako se nadam, kako će ova knjiga upaliti u Vama iskru čuđenja i radoznalosti, kako bi sami potražili svoju istinu!



Souls of Distortion © 2006
Earth changes. Souls of Distortion Awakening chapter